U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Zorice Bulajić i Irene Vuković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Cmiljka Mladenović, advokat iz ..., protiv tužene BB, preduzetnika Autoprevozničke proizvodno-uslužne radnje „VV“, čiji je punomoćnik Marija Žarevac, advokat iz ..., radi utvrđenja i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2029/22 od 11.04.2023. godine, u sednici održanoj 26.09.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2029/22 od 11.04.2023. godine.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu revizijskih troškova.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kraljevu P1 374/22 od 23.02.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu ... od 01.10.2014. godine i da mu je nezakonito dat otkaz 31.03.2017. godine, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da ga tužena vrati na rad i da mu naknadi štetu zbog gubitka zarade od 01.04.2017. godine do 31.07.2017. godine, kao i da u istom roku dostavi nadležnom fondu PIO M-4 obrasce za tužioca za navedeni period, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da tužena za tužioca uplati doprinose za PIO, zdravstveno osiguranje i osiguranje o privremene nezaposlenosti za period od 01.10.2014. godine zaključno do 31.07.2019. godine na napred utvrđene iznose mesečne zarade od 35.000,00 dinara po stopi na dan uplate, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 188.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2029/22 od 11.04.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu prvom izreke i tužba u delu kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu vozača od 01.10.2014. godine i da mu je nezakonito dat otkaz na dan 31.03.2017. godine, odbačena kao neblagovremena. Stavom trećim izreke, odluka o troškovima je ostala nepromenjena. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je obavljao rad kod tužene na poslovima ... od 01.10.2014. godine bez zaključenog ugovora o radu i bio je plaćen za dane kada je radio. Poslednju vožnju za tuženu obavio je 22.03.2017. godine, kada mu je neposredno nadređeni rekao da od sutra (23.03.2017. godine) više neće biti angažovan kod tužene. Naknada za obavljeni rad u martu mesecu u iznosu od 4.500,00 dinara isplaćena mu je 31.03.2017. godine. U ovoj parnici tužilac traži da se utvrdi da je zasnovao radni odnos kod tužene 01.10.2014. godine, kao i da mu je nezakonito prestao radni odnos 31.03.2017. godine, da ga tužena vrati na rad i da mu plati izgubljene zarade. Prvostepeni sud je polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja ovako postavljen tužbeni zahtev odbio u celosti.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi odbacio tužbu kao neblagovremenu u delu za utvrđenje da je tužilac u radnom odnosu kod tužene i za nezakonit otkaz, a u ostalom delu, kojim je odbijen zahtev za vraćanje na rad i naknadu izgubljene zarade sa doprinosima, prvostepenu presudu je potvrdio.

Po oceni Vrhovnog suda, u pobijanoj odluci pravilno je primenjeno materijalno pravo.

Naime, tužba u radnom sporu na osnovu člana 195. stav 2. Zakona o radu može se podneti u roku od 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

Imajući u vidu navedenu zakonsku normu rok za podnošenje tužbe u radnom sporu je prekluzivnog karaktera, propuštanje dovodi do gubitka prava na sudsku zaštitu i odbacivanje tužbe i to ne samo u pogledu zahteva da se poništi odluka i drugi akt, nego i u pogledu utvrđenja da je zasnovan radni odnos na neodređeno ili određeno vreme. U konkretnom slučaju, tužilac je kod tužene radio bez zaključenog ugovora o radu i bio je angažovan za obavljanje poslova ... Rad koji je tužilac obavljao kod tužene bio je povremen, s obzirom da je angažovan po potrebi i da su mu isplaćivane dnevnice za dane kada je radio. Nakon obavljene vožnje dana 22.03.2017. godine tužiocu je saopšteno da više neće biti angažovan kod tužene, a 31.03.2017. godine mu je isplaćena naknada za obavljeni rad u martu mesecu. Tužilac je tužbu za utvrđenje da je u radnom odnosu kod tužene od 01.10.2014. godine podneo tek 29.05.2017. godine, iz čega proizlazi da je pravilan zaključak drugostepenog suda da je to učinio nakon prekluzivnog roka od 60 dana. Osim toga, pravilan je zaključak suda i da je tužilac za povredu prava iz radnog odnosa saznao poslednjeg dana radnog angažovanja kod tužene 22.03.2017. godine kada mu je saopšteno da više neće biti angažovan za obavljanje poslova kod tužene, a ne 31.03.2017. godine kada mu je samo isplaćena naknada za obavljeni rad u tom mesecu, te da je tužba i u ovom delu podneta po proteku roka iz člana 195. stav 2. Zakona o radu. Naime, po pravilu, tužba za utvrđenje ne zastareva, ali imajući u vidu imperativni karakter pravila iz člana 195. Zakona o radu, to se i tužba za utvrđenje (postojanja radnog odnosa ili da je otkaz nezakonit) mora podneti u okviru navedenog roka od 60 dana. Iz ovih razloga, ne stoje navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

U preostalom delu pravilno je odbijen tužbeni zahtev s obzirom da se radi o akcesornim zahtevima.

Takođe, neosnovano se revizijom osporava ocena dokaza, jer se time na posredan način osporava pravilnost utvrđenih činjenica, a što nije dozvoljen revizijski razlog shodno članu 407. stav 2. ZPP. Osim toga, tužilac u reviziji ponavlja žalbene navode o kojima se drugostepeni sud izjasnio, a ovaj sud prihvatio kao pravilno utvrđene, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao u izreci.

Tužilac nije uspeo u revizijskom postupku, zbog čega mu ne pripadaju ni troškovi tog postupka, pa je primenom odredbe člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković