Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2019/25 od 29.07.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena ja žalba tužene i potvrđena je prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog stanja, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20 i 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse. Naime, u konkretnom slučaju predmet spora je zahtev za naknadu štete na ime neisplaćene naknade za prekovremeni rad, pa Vrhovni sud nalazi u ovom sporu ima mesta odlučivanju o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse i tumačenja materijalnog prava, u pogledu prava profesionalnih pripadnika Vojske Srbije na novčanu naknadu za prekovremeni rad i načina njenog ostvarenja. Iz tog razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, pa je našao da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilja je u radnom odnosu kod tužene, na radnom mestu ... u Odeljenju za ..., Vojnomedicinski centar hitne pomoći CMVU Beograd i u utuženom periodu je ostvarila časove prekovremenog rada, za koje joj tužena nije isplatila uvećanu zaradu, niti joj je omogućila da te sate iskoristi koristeći slobodne dane (što je utvrđeno iz evidencije o prisutnosti tužilje). Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke je utvrđeno da je tužilja u ostvarila 586 sati prekovremenog rada, kao i vrednost neisplaćenog prekovremenog rada tužilje u utuženom periodu.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom odredbi Zakona o Vojsci Srbije, Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije i Zakona o radu, usvojili tužbeni zahtev i tuženu obavezali na isplatu novčanih iznosa na ime uvećane zarade za prekovremeni rad u spornom periodu.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 85. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 116/07... i 94/19), propisano je da se, za časove noćnog rada, rada u dane praznika koji su zakonom određeni kao neradni dani i rada dužeg od punog radnog vremena iz člana 83. istog zakona, profesionalnom vojnom licu uvećava plata, a članom 98. istog zakona, propisano je da je profesionalno vojno lice dužno da radi duže od punog radnog vremena kad potrebe službe to zahtevaju, uz pismeni nalog nadležnog starešine (stav 1), s tim što takav prekovremeni rad ne može da traje duže od osam sati nedeljno niti duže od četiri sata dnevno (stav 2), izuzev u slučajevima predviđenim u trećem stavu tog člana.

Odredbom člana 35. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije, pored ostalog, propisano je: da profesionalnom pripadniku Vojske Srbije za svaki sat koji, po pisanom nalogu nadležnog starešine, radi duže od punog radnog vremena (prekovremeni rad) pripada sat i po slobodno (stav 1); da se prekovremeni rad tromesečno preračunava u slobodne sate koje profesionalni pripadnik Vojske Srbije mora da iskoristi najkasnije u roku od šest meseci od proteka tromesečja u kojem ih je ostvario (stav 2); da se izuzetno, profesionalnom pripadniku Vojske Srbije koji ne može da iskoristi slobodne sate zbog toga što priroda poslova radnog mesta zahteva tako obiman prekovremeni rad, može isplatiti dodatak za svaki sat prekovremenog rada koji iznosi 26% vrednosti radnog sata plate, uz prethodno pribavljenu saglasnost ministra odbrane (stav 3); da profesionalnom pripadniku Vojske Srbije koji prekovremeno radi u slučajevima propisanim članom 83. stav 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije ne pripada uvećanje iz člana 32. i 33. Pravilnika (noćni rad i rad na dane praznika koji nije radni dan) i iz stava 1. i 3. ovog člana (stav 4).

Dakle, za rad duži od punog radnog vremena (prekovremeni rad) iz člana 98. stav 1. navedenog zakona, tužilja po pravilu ima pravo na slobodne sate (sat ipo za svaki sat prekovremenog rada) a samo izuzetno, pod uslovima iz člana 35. stav 3. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije, može se isplatiti zarada uvećana za 26% vrednosti radnog sata plate.

Prema odredbama članova 141. i 142. Zakona o Vojsci Srbije, o pravima i obavezama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije odlučuje se u upravnom postupku. U prvom stepenu, o pravu tog lica odlučuje starešina komande jedinice ili vojne ustanove, a o žalbi na rešenje doneto u prvom stepenu odlučuje starešina vojne jedinice ili ustanove koji je neposredno pretpostavljeni starešini koji je doneo ožalbeno rešenje. Protiv odluke u drugom stepenu ili u slučaju „ćutanja administracije“, stranka može da pokrene upravni spor.

Odredbom člana 52. stav 3. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije propisano je da nadležni starešina rešenjem utvrđuje i dodatke na platu (izuzev dodatka za noćni rad i rad u dane praznika koji nisu radni dani, a koji se ostvaruje na osnovu radne liste), naknadu plate (izuzev naknade plate za vreme odsustva sa rada na dan praznika koji je neradni dan, a koja se ostvaruje na osnovu radne liste), otpremnini, jubilarnoj nagradi.

Iz izloženog, po stanovištu Vrhovnog suda sledi da je za ostvarenje prava po osnovu prekovremenog rada tužilje bilo neophodno obraćanje starešini vojne jedinice radi priznavanja i konkretizovanja tog prava - utvrđivanja prava na slobodne sate, kao pravila ili prava na isplatu uvećane plate, što je izuzetak za koji je potrebno utvrditi ispunjenost predviđenih uslova - nemogućnost korišćenja slobodnih sati zbog obimnosti prekovremenog rada i postojanje saglasnosti ministra odbrane za isplatu prekovremenog rada. Sve to utvrđuje nadležni starešina svojim rešenjem donetim po pravilima upravnog postupka, kroz prvi i drugi stepen odlučivanja, a sudska kontrola takvih odluka je propisana kroz upravni spor.

Imajući u vidu navedeno, a u situaciji kada tužilja nije podnosila zahtev nadležnom starešini za priznavanje slobodnih sati na ime prekovremenog rada ili utvrđenje prava na isplatu uvećane plate, nema osnova za njeno potraživanje, koje bi joj bilo moguće dosuditi samo po pravilima o naknadi štete, u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa koji joj nije omogućio korišćenje slobodnih sati priznatih pravnosnažnim rešenjem nadležnog starešine, odnosno nije izvršio isplatu novčanog iznosa utvrđenog takvim rešenjem.

Kako su preinačene nižestepene presude i odbijen tužbeni zahtev, to je odbijen zahtev tužilje da se tužena obaveže da joj naknade troškove parničnog postupka.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije (u delu stava prvog izreke kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavu prvim izreke) u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 420. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Članom 420. stav 1. ZPP propisano je da stranke mogu da izjave reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan.

U konkretnom slučaju rešenjem sadržanim u stavu prvom izreke prvostepene presude, kojim je odbijen je prigovor apsolutne nenadležnosti Prvog osnovnog suda u Beogradu za postupanje u ovom postupku, postupak se ne okončava, pa imajući u vidu da je revizija izjavljena protiv odluke kojom se postupak pravnosnažno ne okončava, to je Vrhovni sud našao da revizija nije dozvoljena, primenom člana 420. stav 1. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu članova 153, 154. i 163. stav 2. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji obuhvataju troškove na ime: sastava odgovora na tužbu i dva obrazložena podneska po 13.500,00 dinara, žalbe i revizije po 27.000,00 dinara, prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji.

Na člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković