Apelacioni sud u Nišu je, presudom Gž1 4463/2022 od 11.10.2022. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio presudu Osnovnog suda u Pirotu P1 6/22 od 01.09.2022. godine, odbijajućem delu stava prvog izreke i u stavu drugom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, parnične stranke su izjavile blagovremene revizije, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlozima da se o njihovim revizijama odluči kao izuzetno dozvoljenim, na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju je potrebno ujednačavanje sudske prakse na osnovu posebne revizije tužilje, a u pogledu visine pravične novčane naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjene životne aktivnosti, pa je odluka kao u stavu prvom izreke doneta primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužilje delimično osnovana, dok je revizija tužene nedozvoljena.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zasnovala radni odnos u Opštinskom sudu u Pirotu 1984. godine, na radnom mestu ... – .... U toku rada, tužilja je obolela od sindroma ..., što predstavlja profesionalno oboljenje prema Pravilniku o utvrđivanju profesionalnih bolesti, pa nije sposobna za poslove koji zahtevaju intenzivan i neprekidan rad na računaru u toku radnog vremena. Zbog toga je tužena tužilju rasporedila na rad u ... koji ne zahteva neprekidan i intenzivan rad na računaru. Veštačenjem od strane sudskog veštaka medicinske struke utvrđeno je da usled profesionalnog oboljenja kod tužilje postoji umanjenje životne aktivnosti na gornjoj granici lakog stepena, izraženog u procentima od 30%,zbog kog oboljenja ona stalno lako i povremeno umereno duševno pati, a koje se ogleda u smanjenoj mišićnoj snazi obe šake, pojavi bolova kod svakog fizičkog naprezanja šake, osećaja trnjenja i bolova i noću – spontano, smanjenoj spretnosti prstiju i šaka u celini, neophodnosti stalnog uzimanja lekova, provođenja higijensko-dijetetskog režima života i čestih fizikalnih procedura i slično. Sve životne aktivnosti koje su u vezi sa dizanjem i nošenjem tereta, bavljenjem mnogim kućnim poslovima i aktivnostima kao i sve fizičke aktivnosti vezane za upotrebu obe ruke i šake, njihovo savijanje u ručnom zglobu, držanje i stiskanje predmeta u šakama i slično, tužilja obavlja ulaganjem većih napora i trpljenjem subjektivnih tegoba koje se tada naročito ispoljavaju. Tužena je tužbeni zahtev tužilje osporila iz razloga što je tužilja premeštena na rad u pisarnicu, shodno svojoj preostaloj radnoj sposobnosti.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da iznos od 100.000,00 dinara predstavlja pravičnu novčanu naknadu tužilji za duševne bolove koje ona trpi zbog umanjene životne aktivnosti, na osnovu odredbe člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pa su njen tužbeni zahtev preko tog iznosa odbili nalazeći da ne postoje patnje koje zavređuju naknadu u višem iznosu, na osnovu odredbe člana 200. stav 2. istog Zakona.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo, a tužilja osnovano na to u svojoj reviziji ukazuje.

Odredbom člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjene životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (stav 2).

U konkretnom slučaju, sudski veštak medicinske struke, dr Miodrag Zdravković, se, u svom nalazu od 19.05.2022. godine, izjasnio da tužilja boluje od sindroma ... obe ruke koje je kod nje profesionalna bolest a javlja se kao posledica pritisaka na središnji nerv (nervus medianus) u karpalnom tunelu, koji se nalazi u korenu šake između kostiju ručnog zgloba sa donje strane i poprečnog ligamenta sa gornje strane. Mišljenje sudskog veštaka je da, s obzirom na utvrđeno stanje obe šake tužilje, opisano u njegovom nalazu, i posledica oboljenja, kod tužilje postoji umanjena životna aktivnost od 30%.

Po mišljenju Vrhovnog kasacionog suda, imajući u vidu posledice profesionalnog oboljenja po umanjenje životne aktivnosti tužilje koje, u procentima, iznosi 30%, pripada joj pravo na pravičnu novčanu naknadu od 600.000,00 dinara, dok bi se priznavanjem tužilji višeg iznosa od tog pogodovalo težnjama koje nisu spojive sa prirodom i društvenom svrhom instituta novčane naknade nematerijalne štete, protivno odredbi člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Tužilje pripadaju i troškovi prvostepenog postupka postupka prema njenom opredeljenom zahtevu i to: na ime angažovanja punomoćnika – advokata za sastav tužbe i jednog podneska od po 9.000,00 dinara, zastupanje na četiri održana ročišta po 10.500,00 dinara, primenom važeće Advokatske tarife i na ime troškova veštačenja 10.938,00 dinara, kao i na ime sudskih taksi na tužbu i odluku po 15.800,00 dinara, na osnovu važeće Taksene tarife, primenom odredbe člana 153. stav 2. i člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. i člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Tužena je dužna da tužilji naknadi troškove drugostepenog i revizijskog postupka na ime angažovanja punomoćnika – advokata za sastav žalbe i revizije po 18.000,00 dinara i za sudske takse i to: na žalbu i odluku po žalbi po 35.300,00 dinara; na reviziju od 70.600,00 dinara i na odluku po reviziji od 105.900,00 dinara, na osnovu važeće Taksene tarife, pa je odluka kao u stavu trećem izreke doneta primenom odredbe člana 153. stav 2. i člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Revizija tužene je nedozvoljena na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 4. Zakona o parničnom postupku, kojom je propisano da je revizija nedozvoljena ako lice koje je izjavilo reviziju nema pravni interes za podnošenje revizije. Tužena nema pravni interes za podnošenje revizije protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 4463/2022 od 11.10.2022. godine, kojom je odbijena, kao neosnovana, žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu, jer je u tom delu ona uspela u parnici, dok je dopunskom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 4463/2022 od 16.11.2022. godine, odlučeno o žalbi tužene tako što je njena žalba odbijena i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu, a protiv te presude tužena nije izjavila reviziju.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu četvrtom izreke, doneo primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić