Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 296/24 od 17.05.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 97/20 od 14.09.2023. godine, u stavu prvom, trećem, četvrtom, petom, šestom i sedmom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova postpuka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredbe parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je dala odgovor na reviziju u kome je istakla zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23- drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme počev od 31.08.1991. godine, na radnom mestu ... . Rešenjem tužene od 19.03.2020. godine, otkazan joj je ugovor o radu od 27.01.2020. godine, zbog nepoštovanja radne discipline, odnosno zbog toga što je njeno ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Rešenjem joj je stavljeno na teret da je dana 03.03.2020. godine, u Kumodraškoj ulici u Beogradu, od strane direktorke tužene i zaposlenog kod tužene na poslovima magacionera- ekonoma, zatečena kako preuzima torbu od korisnice BB i kako joj tom prilikom daje određene predmete iz svoje tašne, nakon čega se korisnica uputila ka Ustanovi, dok je tužilja krenula u Kumodrašku ulicu. Direktorka tužene je prišla tužilji i tražila da se vrati u ustanovu, nakon čega je pozvana policija koja je uzela izjave od zaposlenih i zabeležila ceo događaj. Istoga dana tužilja je dala izjavu povodom spornog događaja. Komisija za utvrđivanje okolnosti od značaja za utvrđivanje odgovornosti tužilje, imenovana od strane tužene, je, nakon što je uzela izjave od zaposlenih, ocenila da tužilja nije opravdala svoje ponašanje navedenog dana, te da su se stekli uslovi da joj se otkaže ugovor o radu zbog učinjene povrede radne discipline: nenamenska upotreba ili zloupotreba predmeta iz donacije, neovlašćeno zadržavanje predmeta donacije. Utvrđeno je i da se u torbi nalazila muška obuća i odeća, različite konfekcijske veličine i za različite polove, koja ne može pripadati jednoj osobi. Tužilji je dostavljeno Upozorenje od 04.03.2020. godine o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu na koje se tužilja pisano izjasnila dana 12.03.2020. godine. Visina izgubljene zarade tužilje u spornom periodu, utvrđena je iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke. Utvrđeno je i da protiv tužilje nikada nije vođen krivični postupak povodom spornog događaja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev tužilje za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu osnovan, jer tužena tokom postupka nije pružila dokaze iz kojih proizlazi da je tužilja povredila radnu disciplinu, odnosno da je učinila povredu radne obaveze zbog koje joj je otkazan ugovor o radu. Prema oceni nižestepenih sudova, nije pouzdano utvrđeno da su se u torbi nalazile stvari iz donacije, jer se ne radi o stvarima takve specifičnosti koju može da ima samo tužena, niti je u disciplinskom postupku koji je vođen protiv tužilje utvrđeno poreklo stvari koje bi nesumnjivo ukazivale da se radi od doniranim stvarima, niti je tužilja znala šta se nalazi u spornoj torbi. Sa navedenih razloga, nižestepeni sudovi su, primenom odredbe člana 179. stav 3. tačka 8) i člana 9. stav 1. tač. 33), 34) i 35) Pravilnika o ponašanju zaposlenih i radnoj disciplini tužene, usvojili tužbeni zahtev, poništili rešenje tužene o otkazu ugovora o radu od 19.03.2020. godine, te obavezali tuženu da tužilju vrati na rad i isplati joj izgubljenu zarade u utuženom periodu, sa pripadajućim doprinosima.

Prema odredbi člana 179. stav 3. tačka 8) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 75/14 ... 95/18), poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Odredbom člana 9. stav 1. tač. 33, 34) i 35) Pravilnika o ponašanju zaposlenih i radnoj disciplini u Ustanovi „Prihvatilište za odrasla i stara lica“ broj 5770 od 26.07.2019. godine, propisano je da se nepoštovanjem radne discipline naročito smatra nenamenska upotreba ili zloupotreba predmeta iz donacije, neovlašćeno zadržavanje predmeta donacije i neovlašćeno iznošenje donacija iz prostorija poslodavca.

Prema oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, kada su usvojili tužbeni zahtev tužilje za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu. Naime, tužilji se stavlja na teret da je izvrišla povredu radne obaveze iz člana 179. stav 3. tačka 8) Zakona o radu. Navedenom odredbom zakona, propisani su uslovi pod kojima poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu – ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Međutim, da bi otkaz ugovora o radu iz ovog otkaznog razloga bio zakonit, potrebno je da je nepoštovanje radne discipline takvo da zaposleni ne može da nastavi rad kod poslodavca, odnosno da je takvo da se ne može tolerisati, a što se procenjuje u svakom konkretnom slučaju. U sudskom postupku radi ocene zakonitosti odluke o prestanku radnog odnosa, odnosno otkaza ugovora o radu, tužena kao poslodavac, shodno članu 231. ZPP, nije dokazala tvrdnje u pogledu nepoštovanja radne discipline, koje su tužilji stavljene na teret, pa su nižestepepeni sudovi, na osnovu izvedenih dokaza i ocenom istih, pravilno zaključili da je tužbeni zahtev tužilje za poništaj odluke o prestanku radnog odnosa osnovan.

Kako je poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu, kao nezakonito, pravilno je, po oceni ovog suda, obavezana tužena da tužilju vrati na rad, isplati joj naknadu štete u visini izgubljene zarade i uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje za preriod u kome nije radila, a u skladu sa članom 191. stav 1. Zakona o radu.

Navodi revizije tužene u pretežnom delu odnose se na sprovedeni dokazni postupak i ocenu dokaza, te upućuju na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje. Takvi navodi nisu posebno razmatrani budući da u smislu člana 407. stav 2. ZPP ne predstavljaju dozvoljen revizijski razlog. Istovremeno istim se ne dovodi u sumnju pravilnost presuđenja i pravilna primena materijalnog prava.

S obzirom na izneto, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužene odbijena, odbijen je i njen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu čl. 153. i 154. stav 2. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke. Primenom istih odredaba odlučeno je kao u stavu trećem izreke, jer troškovi sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice.

Predsednik veća – sudija

Željko Škorić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković