Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac-protivtuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23-drugi zakon) Vrhovni sud je našao da revizija tužioca-protivtuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bez uticaja je pozivanje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, budući da povreda ove odredbe ne predstavlja revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod pravnog prethodnika tuženog „MP BIO“ d.o.o, na radnom mestu direktora, na osnovu ugovora o radu od 10.03.2014. godine. Rešenjem Agencije za privredne registre od 26.03.2014. godine izvršen je upis tužioca kao direktora pravnog prethodnika tuženog. Dana 21.09.2014. godine zaključen je ugovor naslovljen kao ugovor o radu, zaveden kod pravnog prethodnika tuženog pod brojem ../14 dana 01.10.2014. godine. Ovim ugovorom su utvrđena su prava direktora na zaradu i njena visina, pravo na uvećanu zaradu i troškove a u članu 14. predviđeno je da u slučaju otkaza ugovora o radu od strane poslodavca, poslodavac se obavezuje da tužiocu kao direktoru na ime naknade za uložena znanja, implementiranje poslodavca na srpskom i svetskom tržištu, a koja znanja podrazumevaju lične kontakte i poznavanje svedskog tržišta farmaceutske industrije, isplati iznos od 150.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Ugovor je potpisao tužilac u svoje ime i u ime poslodavca. Odlukom pravnog prethodnika tuženog od 06.06.2019. godine, razrešen je dužnosti tužilac-protivtuženi, a rešenjem pravnog prethodnika tuženog od 02.07.2019. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu, na osnovu kog rešenja mu je prestao radni odnos sa 03.07.2019. godine.

Pravni prethodnik tuženog-protivtužioca, „MP BIO“ d.o.o. bio je organizovan kao jednočlano društvo, sa „MP Bio Medicals Sas“ sa sedištem u Francuskoj, kao jedinim članom.

Tužilac je u spise, kao dokaz da je bio od poslodavca ovlašćen na zaključenje osporenog ugovora od 01.10.2014. godine, priložio Odluku od 21.09.2014. godine. Ova odluka je overena pečatom „MP Bio Medicals Sas“ i sadrži potpis, pri čemu nije označeno ime lica koje je potpisalo odluku, funkciju potpisnika, niti sadrži broj pod kojim je odluka zavedena kod tog društva. Prema pisanoj izjavi direktora ovog društva Huanija Wang od 25.05.2020. godine, tužilac nije bio ovlašćen da u ime i za račun poslodavca zaključi sam sa sobom ugovor od 01.10.2014. godine i kod tog društva ta odluka nije zavedena.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 150.000 evra u dinarskoj protivvrednosti i usvojili protivtužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora primenom odredbi člana 30, 31, 48 Zakona o radu i člana 143, 181, 198. i 200. Zakona o privrednim društvima. Po stanovištu nižestepenih sudova, ugovor od 01.10.2014. godine, iz koga tužilac crpi pravo na isplatu iznosa od 150.000 evra, je ništav pravni posao budući da je taj ugovor zaključio tužilac sam sa sobom obavljajući funkciju direktora pravnog prethodnika tuženog, a bez ovlašćenja na zaključenje ugovora datog od strane nadležnog organa tuženog.

Po oceni Vrhovnog suda, nasuprot revizijskim navodima, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo.

Odredbama člana 48. stav 1, 2. i 6. Zakona o radu, propisano je da direktor može da zasnuje radni odnos na neodređeno ili određeno vreme. Radni odnos zasniva se ugovorom o radu koji sa direktorom zaključuje u ime poslodavca upravni odbor, a kod poslodavca kod koga nije obrazovan upravni odbor – organ koji je određen aktom poslodavca.

Prema odredbi člana 198. stav 1. tačka 1. i 2. Zakona o privrednim društvima, u slučaju jednodomnog upravljanja, organi društva su skupština i jedan ili više direktora. U jednočlanom društvu funkciju skupštine vrši jedini član društva.

Odredbom člana 200. stav 1. tačka 7. istog zakona, propisano je da osnivačkim aktom nije drugačije uređeno, skupština imenuje i razrešava direktora i utvrđuje naknadu za njegov rad, odnosno načela za utvrđivanje te naknade, ako je upravljanje društvom jednodomno.

Dakle, iz navedenih odredbi proizilazi da je u konkretnom slučaju ugovor o radu između tužioca kao direktora i poslodavca, u ime poslodavca morao zaključiti osnivač pravnog prethodnika tuženog, kao jedini član društva.

Osporeni ugovor, suprotno osnovnim načelima ugovornog prava zaključilo je isto lice u svojstvu poslodavca i zaposlenog, bez ovlašćenja izdatog od strane osnivača da tužilac potpiše ugovor u ime osnivača, usled čega je taj ugovor i po oceni Vrhovnog suda suprotan prinudnim propisima i dobrim običajima i ništav na osnovu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, pa je osnovan protivtužbeni zahtev, a neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu potraživane naknade.

Neosnovano se u reviziji ukazuje na Odluku od 21.09.2014. godine, u kojoj je navedeno da se odobrava zaključenje ugovora o radu koji je predmet ovog spora i ovlašćuje tužilac da taj ugovor potpiše u ime poslodavca. Naime, nižestepeni sudovi su pravilno ocenili ovu odluku nalazeći da tužilac, u smislu pravila o teretu dokazivanja, nije dokazao da je ista doneta od strane osnivača. Bez uticaja je i ukazivanje u reviziji da predmetne činjenice nisu pouzdano utvrđene nižestepenim odlukama, budući da se utvrđeno činjenično stanje ne može pobijati revizijom u ovom slučaju.

Potvrđena je i odluka o troškovima postupka, jer je doneta pravilnom primenom člana 150, 153. i 164. ZPP.

Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u izreci presude na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković