Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravnosnažnu presudu donetu u drugom stepenu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženim dana 09.08.2017.godine zaključio ugovor o radu na određeno vreme počev od 01.08.2017.godine do 31.10.2017.godine, u svojstvu pripravnika na radnom mestu Inkasant I kategorije u Sektoru za naplatu putarine. Dana 05.10.2017.godine tužilac je zaključio sa tuženim novi ugovor o radu na određeno vreme počev od 01.11.2017.godine do 30.04.2018.godine, na istom radnom mestu, a dana 03.04.2018.godine je zaključio ugovor na određeno vreme počev od 01.05.2018.godine do 31.10.2018.godine, takođe na istom radnom mestu. Dana 12.06.2019.godine tužilac je zaključio sa tuženim ugovor o radu kojim je u čl.1 regulisano da zasniva radni odnos na neodređeno vreme počev od 01.08.2019.godine. U utuženom periodu tužilac je rad obavljao po smenama na radnom mestu Inkasanta I kategorije, Sektor za naplatu putarine, predviđene Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova za koje se zahteva IV SSS prirodnog ili društvenog smera, u skladu sa Pravilnikom o radu i opštim aktima poslodavca, a na osnovu ugovora o radu od 09.08.2017.godine. Odredbama ugovora o radu na osnovu kojih je tužilac obavljao rad kod tuženog u utuženom periodu predviđeno je da tužilac ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se sastoji od osnovne zarade, uvećane zarade i dela zarade za radni učinak, ali nije predviđeno da uvećanu zaradu čini i zarada po osnovu rada u smenama u iznosu od 26%. Tuženi je ostalim zaposlenima koji su radili na istom radnom mestu kao i tužilac i u istom režimu rada predvideo da uvećanu zaradu, izmađu ostalog, čini i zarada za rad noću i rad u smenama u iznosu od 26%. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast od 07.09.2019.godine utvrđeni su mesečni iznosi sa datumom dospeća, koji predstavljaju manje isplaćenu zaradu tužiocu na ime neobračunatog smenskog rada za period utuženja.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da tužiocu u spornom periodu (avgust 2017.godine – jul 2019.godine) nije isplaćivana uvećana zarada koja mu, po stanovištu tog suda, pripada za rad u smenama. U skladu sa navedenim, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu isplati dugovane iznose na ime naknade uvećane zarade za smenski rad saglasno odredbi člana 108 stav 4 i člana 147 Zakona o radu, te člana 41 stav 1 i 2 i člana 42 Pravilnika o radu tuženog od 17.04.2015.godine i članom 49 Kolektivnog ugovora tuženog od 27.04.2011.godine.

Drugostepeni sud smatra da je odluka prvostepenog suda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje. Stanovište drugostepenog suda je da, u skladu sa noveliranom odredbom člana 108. Zakona o radu, poslodavac ima ovlašćenje da svojim opštim aktom vrednuje rad u smenama kao element za utvrđivanje osnovne zarade. U situaciji kada je takav rad vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade, isključena je mogućnost primene uvećanja zarade, jer je smenski rad već vrednovan kroz utvrđenu osnovnu zaradu. Budući da je utvrđeno da je Kolektivnim ugovorom tuženog od 27.04.2011. godine i Pravilnikom o radu tuženog od 17.04.2015. godine smenski rad, kao uslov rada, vrednovan u okviru pripadajućih koeficijenata, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu uvećane zarade za rad u smenama za sporni period važenja ugovora o radu na određeno vreme od 09.08.2017. godine, 05.10.2017. godine, 03.04.2018. godine i ugovora o radu na neodređeno vreme od 12.06.2019. godine.

Suprotno navodima revizije, Vrhovni sud nalazi da je drugostepena odluka doneta pravilnom primenom materijalnog prava na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje.

Odredbom člana 108. stav 1. noveliranog Zakona o radu („Sl. Glasnik RS“ br. 24/05...sa izmenama i dopunama objavljenim u „Sl. Glasniku RS“ br. 75/2014 i 13/2017), propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i to za rad na dan praznika, za rad noću, za prekovremeni rad i za minuli rad. Prema odredbi stava 4. istog člana, opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, kao što je uvećanje zarade po osnovu rada u smenama.

Shodno citiranoj odredbi, poslodavac ima ovlašćenje da svojim opštim aktom i ugovorom o radu zaključenim sa zaposlenim utvrdi pravo zaposlenog na uvećanu zaradu i njenu visinu za rad u smenama, ali takođe može da svojim opštim aktom vrednuje rad u smenama kao element za utvrđivanje osnovne zarade.

U konkretnom slučaju, opštima aktima tuženog poslodavca - Kolektivnom ugovorom od 27.04.2011. godine, članom 45., i Pravilnikom o radu od 17.04.2015. godine, članom 42. stav 2. tačka 2., između ostalog propisano je da su u okviru pripadajućih koeficijenata za sistematizovane poslove vrednovani i uslovi rada koji se odnose na rad u smenama. Dakle, opštima aktima poslodavca pravo na uvećanu zaradu nije utvrđeno kao posebno pravo zaposlenih, a ugovorima o radu na određeno vreme koji je tužilac zaključio sa tuženim 09.08.2017. godine, 05.10.2017. godine, 03.04.2018. godine i ugovorom o radu na neodređeno vreme od 12.06.2019. godine, nije ugovoreno da tužilac ima pravo na uvećanu zaradu po osnovu smenskog rada, iako je takva mogućnost predviđena i nakon izmena i dopuna Zakona o radu od 29.07.2014. godine. U takvoj situaciji Vrhovni sud nalazi da tuženi nije postupio suprotno zakonu i da je u svemu ispunio svoju obavezu prema tužiocu tako što mu je u utuženom periodu isplaćivana zarada uračunavanjem koeficijenta za smenski rad u osnovicu.

Revizijom tužioca osporava se upravo utvrđena činjenica da je smenski rad vrednovan kroz osnovnu zaradu, uz ukazivanje da se koeficijent za obračun zarade nije menjao od donošenja Kolektivnog ugovora iz 2011. godine. Pravilno je utvrđeno da su odredbom člana 42. stav 2. Pravilnika o radu tuženog od 17.04.2015. godine u okviru pripadajućih koeficijenata za sistematizovane poslove vrednovani i uslovi rada koji se odnose na rad u smenama. Tužiocu, kao i svim zaposlenima kod tuženog, zarada je morala biti obračunata na način kako to predviđa važeći opšti akt tuženog. Budući da je u pomenutom opštem aktu tuženog rad u smenama vrednovan kao element za utvrđivanje osnovne zarade, nema osnova za isplatu koeficijenta uvećanja od 26% prema obračunu veštaka, zbog čega je pobijanom drugostepenom odlukom pravilno odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za isplatu uvećane zarade po osnovu smenskog rada.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković