Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11...10/23) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na osnovu ugovora o radu od 24.01.2013. godine i 12.03.2015. godine, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu ... . Ugovorom je bilo predviđeno da tužilja ima pravo na novčani iznos osnovne zarade u visini od 15.386,30 dinara mesečno, koji iznos se dobija množenjem koeficijenta 2,02 i cene rada za najjednostavniji posao koji je određen Kolektivnim ugovorom. Tužilji je 30.09.2016. godine radni odnos prestao Sporazumom o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada od 17.08.2016. godine, a tuženi se kao poslodavac obavezao da će po otkazu ugovora o radu izvršiti isplatu svih obaveza koje ima prema zaposlenom u jednokratnom iznosu ili ratama. Kako je prvostepena presuda bila ukidana, drugostepeni sud je shodno ovlašćenju iz odredbe člana 383. stav 3. ZPP, održao raspravu, saslušao veštaka ekonomsko finansijske struke koji je u svemu ostao kod svog nalaza i mišljenja i dodao da je u obračun zarade tužilje ušao i minuli rad tužilje. Iz nalaza i mišljenja veštaka proizlazi da je osnovna zarada koja je služila kao osnovica za obračun zarade tužilje u utuženom periodu bila niža od minimalne zarade propisane zakonom. Razlika između obračunate i isplaćene zarade za utuženi period iznosi 83.011,51 dinar neto, odnosno 118.418,60 dinara bruto. Ugovorom o radu od 24.01.2013. godine i Ugovorom o radu od 12.03.2015. godine, utvrđena je bruto zarada za standardni učinak i puno radno vreme u iznosu od 15.386,30 dinara (11.929,00 dinara neto), dok je u istom periodu zakonom propisana bruto minimalna zarada iznosila između 25.986,73 dinara (19.359,90 dinara neto) do 30.129,39 dinara bruto (22.281,10 dinara neto).

Prvostepeni sud je odbio kao neosnovan zahtev tužilje za isplatu razlike između isplaćene zarade i odgovarajuće zarade, nalazeći da je zarada koja je tužilji isplaćivana u utuženom periodu bila znatno veća od iznosa minimalne zarade utvrđene zakonom, da u tako isplaćeni iznos zarade nisu bila obračunata uvećanja po osnovu prekovremenog rada, rada noću, rada na dane praznika koji je neradan dan, kao ni po osnovu smenskog rada, da prema odredbi člana 111. stav 6. Zakona o radu navedena uvećanja ne mogu da budu sadržana u minimalnoj zaradi zaposlenog, pa je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev tužilje.

Drugostepeni sud je održao raspravu, saslušao veštaka i našao da je, prema nalazu i mišljenju veštaka od 01.11.2019. godine i izjašnjenja veštaka od 18.12.2022. godine, iznos zarade tužilji za standardni učinak i vreme provedeno na radu a koji iznos je utvrđen ugovorom o radu u utuženom periodu bio niži od minimalne zarade utvrđene članom 111. Zakona o radu, pa je drugostepeni sud obavezao tuženu da tužilji isplati na ime razlike između isplaćene zarade i odgovarajuće zarade iznose utvrđene na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka za ekonomsko finansijsku oblast.

Po oceni Vrhovnog suda drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 104. Zakona o radu, propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.

Članom 105. Zakona o radu, propisano je da je zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona, sastoji se od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog, poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i slično) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, dok je stavom 3. istog člana propisano da je pod zaradom u smislu stava prvog se smatraju sva primanja iz radnog odnosa osim primanja iz člana 14, člana 42. stav 3, tačka 4. i 5, člana 118. tačka 1. - 4, člana 119, člana 120. tačka 1. i člana 158. istog zakona.

Članom 111. stav 1. Zakona o radu propisano je da, zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i vreme provedeno na radu. Minimalna zarada određuje na osnovu minimalne cene rada utvrđene u skladu sa ovim zakonom, vremena provedenog na radu i poreza i doprinosa koji se isplaćuju iz zarade (stav 2.). Opštim aktom odnosno ugovorom o radu utvrđuju se razlozi za donošenje odluke o uvođenju minimalne zarade (stav 3.). Po isteku roka od šest meseci od donošenja odluke o uvođenju minimalne zarade poslodavac je dužan da obavesti reprezentativni sindikat o razlozima za nastavak isplate minimalne zarade (stav 4.) Poslodavac je dužan da minimalnu zaradu isplati zaposlenom u visini koja se određuje po osnovu odluke o minimalnoj ceni rada koja važi za mesec u kojem se vrši isplata (stav 5.). Zaposleni koji prima minimalnu zaradu ima pravo na uvećanu zaradu iz člana 108. ovog zakona, na naknadu troškova i drugih primanja koji se smatraju zaradom u skladu sa zakonom (stav 6.). Osnovica za obračun uvećane zarade iz stava 6. ovog člana je minimalna zarada zaposlenog (stav 7.).

Članom 112. je propisano da se minimalna cena rada utvrđuje odlukom Socijalno-ekonomskog saveta osnovanog za teritoriju RS, ako socijalno-ekonomski savet ne donese odluku u roku od 15 dana od dana početka pregovora o visini minimalne cene rada koju donosi Vlada RS u narednom roku od 15 dana. Pri utvrđivanju minimalne cene rada, polazeći naročito od: egzistencijalnih i socijalnih potreba zaposlenih i njegove porodice, izraženih kroz vrednost minimalne potrošačke korpe, kretanja stope zaposlenosti na tržištu rada, stope rasta bruto domaćeg proizvoda, kretanja potrošačkih cena, kretanja produktivnosti i kretanja prosečne zarade u Republici. Odluka o utvrđivanju minimalne cene rada sadrži obrazloženje koje sadržava sve elemente iz stava 3. ovog člana. Minimalna cena rada utvrđuje se po radnom času bez poreza i doprinosa za kalendarsku godinu. Cena rada utvrđuje se po radnom času bez poreza i doprinosa za kalendarsku godinu najkasnije do septembra tekuće godine, a primenjuje se od 01. januara naredne godine.

Prema članu 113. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05...85/2014), odluka o visini minimalne cene rada iz člana 112. ovog zakona objavljuje se u „Službenom glasniku RS“).

Odredbom člana 164. Zakona o radu propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu nadoknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom.

Imajući u vidu pravilno utvrđeno činjenično stanje pred drugostepenim sudom i citirane zakonske odredbe, pravilno je našao drugostepeni sud da je tužilji u utuženom periodu isplaćivana osnovna zarada u iznosima nižim od iznosa minimalne zarade, a kako je to utvrđeno nalazom i mišljenjem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, pa je pravilno obavezao tuženog da tužilji isplati razliku između isplaćene i odgovarajuće zarade. Cilj isplate minimalne zarade je da se obezbedi zaštita zaposlenih radi zadovoljavanja njihovih egzistencijalnih i socijalnih potreba, kao i članova njihovih porodica, što je predviđeno i Konvencijom Međunarodne organizacije rada broj 131. o utvrđivanju minimalnih nadnica i Preporukom broj 136. o utvrđivanju minimalnih nadnica.

Bez uticaja su na drugačiju odluku suda navodi tuženog istaknuti u reviziji da se u ovom slučaju primenjuje Zakon o radnom vremenu posade vozila u drumskom saobraćaju i tahografima, jer niti jednom njegovom odredbom nije propisano da osnovna zarada za standardni učinak i puno radno vreme može biti niža od minimalne zarade.

Vrhovni sud je cenio i ostale revizijske navode kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, pa ti navodi nisu posebno obrazlagani.

Tuženi nije uspeo u postupku po reviziji pa nema pravo na troškove revizijskog postupka koje je tražio i opredelio u smislu člana 153. i 154. ZPP.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković