Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića, Ilije Zindovića, Branislava Bosiljkovića i Zorane Delibašić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Jelena Rajačić, advokat iz ..., protiv tuženih: BB, čiji je punomoćnik Ljiljana Popadić, advokat iz ... i VV, čiji je punomoćnik Boris Bogdanović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o revizijama tuženih izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1675/19 od 28.06.2019. godine, u sednici održanoj 20.11.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o revizijama tuženih izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1675/19 od 28.06.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenim.

ODBACUJU SE, kao nedozvoljene, revizije tuženih izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1675/19 od 28.06.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Šidu P1 8/18 od 18.02.2019. godine, stavom prvim izreke delimično je usvojen primerni tužbeni zahtevi pa su obavezani tuženi da tužiocu, za period od 01.12.2014. do 31.08.2015. godine, solidarno plate 39.875,93 dinara na ime naknade troškova ishrane u toku rada sa zakonskom kamatom počev od 15.05.2018. godine do isplate i 14.603,52 dinara na ime obračunate kamate do 14.05.2018. godine, kao i 9.512,55 dinara na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora u istom periodu, sa zakonskom kamatom počev od 15.05.2018. godine do isplate i 3.789,49 dinara na ime obračunate kamate do 14.05.2018. godine, dok je preko dosuđenih iznosa tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan (u iznosima bliže određenim ovim stavom izreke). Stavom drugim izreke obavezan je tuženi VV, da tužiocu, za period od 01.09.2015. do 31.12.2016. godine, na ime naknade troškova ishrane u toku rada plati 67.941,79 dinara sa zakonskom kamatom počev od 15.05.2018. godine do isplate i 15.850,73 dinara na ime obračunate kamate do 14.05.2018. godine, kao i 16.911,20 dinara na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora u istom periodu, sa zakonskom kamatom počev od 15.05.2018. godine do isplate i 3.909,00 dinara na ime obračunate kamate do 14.05.2018. godine, dok je preko dosuđenih iznosa tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan (u iznosima čija je visina bliže određena ovim stavom izreke). Stavom trećim izreke tuženi su obavezani da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka od 60.433,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1675/19 od 28.06.2019. godine, žalbe tuženih su odbijene kao neosnovane i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi su izjavili revizije zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što su predložili da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Primenom člana 404. stav 1. navedenog Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br.72/11 i 55/14), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom odlučeno je o isplati neisplaćenih naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kojom je utvrđeno da je tužbeni zahtevi tužioca osnovan, a da su tuženi obavezni da mu solidarno plate tražene naknade za period do 01.09.2015. godine, odnosno do početka rada tužioca kod poslodavca sledbenika, odnosno kod tuženog VV, po zaključenom ugovoru o radu sa ovim tuženim. Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijana odluka doneta u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim u odlukama Vrhovnog kasacionog suda sa tužbenim zahtevom i činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari, o postojanju prava tužioca na isplatu traženih naknada i o njihovoj visini, kao i o solidarnoj obavezi tuženih za period do 31.08.2015. godine i samostalnoj obavezi tuženog VV počev od 01.09.2015. godine. Uz reviziju jesu dostavljene odluke kojima je odbijen zahtev tužilaca u odnosu na iste tužene, ali presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 205/2015 od 25.02.2015. godine, kao i odluke Ustavnog suda Už 2779/09 od 08.09.2011. godine, Už 2598/11 od 07.03.2013. godine i Už 5886/11 od 27.02.2014. godine, ne predstavljaju odluke donete u istoj pravnoj stvari i sa istim činjeničnim stanjem, s obzirom da je navedenom odlukom Vrhovnog kasacionog suda odlučeno o naknadi zarade za smenski rad, a odlukama Ustavnog suda Už 2779/09 i Už 2598/11 o pravu na naknadu za ishranu i regres zaposlenih u MUP-u, kod kojih je ovo pravo regulisano drugim posebnim zakonom i na drugačiji način u odnosu na zaposlene kod tuženih. Odluka Ustavnog suda Už 5866/11 zasnovana je na drugačijem činjeničnom stanju, jer se potraživanje u odnosu na tuženu BB odnosi na period od 01.01.2010. do 31.12.2010. godine, kada su bili na snazi drugi opšti akti ovog tuženog u odnosu na period potraživanja u ovoj pravnoj stvari. Ostale odluke nižestepenih sudova koje su dostavljene uz revizije, a koje se odnose na isti vid tražene naknade, ne predstavljaju dokaz o neujednačenoj sudskoj praksi, s obzirom da nisu dostavljeni i dokazi da su u navedenim predmetima odbijeni vanredni pravni lekovi - revizije, izjavljene protiv pravnosnažnih sudskih odluka kojima je odlučeno na drugačiji način u odnosu na odluku u ovoj pravnoj stvari.

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u ovom predmetu nije potrebno odlučivati o reviziji radi novog tumačenja prava, razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni radi ujednačavanja sudske prakse, pa nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o revizijama tuženih, kao izuzetno dozvoljenim, primenom člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizija u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizije tuženih nisu dozvoljene.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate naknade za ishranu i regresa, podneta je 26.12.2017 godine. Vrednost dela pravnosnažne presude koju tuženi BB revizijom pobija iznosi 7.481,48 dinara, dok tuženi VV revizijom pobija deo prvnosnažne presude u visini od je 172.094,20 dinara, što prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe predstavlja dinarske protivvrednosti ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi graničnu vrednost za dozvoljenost revizije, od 40.000 evra, to je Vrhovni kasacioni sud našao da su revizije tuženih nedozvoljene, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

U skladu sa iznetim, a na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić