U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci u radnom odnosu kod tužene obavljaju dužnost u svojstvu profesionalnih vojnika. Rešenjima o utvrđivanju koeficijenata za obračun plata tužiocima (I 24-61 od 14.12.2015. godine za AA, I 20-59 od 28.09.2017. godine za BB i I 24-64 od 14.12.2015. godine za VV) utvrđen je, pored ostalog, dodatni koeficijent od 20% od osnovnog koeficijenta zbog posebnih uslova službe u Vojsci Srbije (član 15. stav 1. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije). U utuženom periodu tužioci su radili u smenama (12 sati rada u dnevnoj smeni, 48 sati odmora) s tim što se dešavalo i da dolazi od odstupanja od ovog redovnog radnog vremena zbog čega tužioci smatraju da im prekovremeni rad nije u celosti isplaćen. Tužena nije donosila rešenja o preraspodeli radnog vremena u utuženom periodu. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka za svakog od tužioca su utvrđeni iznosi koji im, prema mišljenju prvostepenog suda, pripadaju po osnovu prekovremenog rada, pa je prvostepeni sud usvojio tužbene zahteve tužilaca.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbene zahteve nalazeći da u konkretnom slučaju tužioci nemaju pravo na isplatu traženih iznosa jer nisu dokazali da je rad duži od punog radnog vremena obavljan van slučajeva propisanih odredbom člana 83. stav 2. Zakona o Vojsci Srbije, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbene zahteve tužilaca.

Po nalaženju Vrhovnog suda tužioci neosnovano revizijom ukazuju na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Rad duži od punog radnog vremena uređen je odredbama člana 83. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 116/07...94/19) kao elemenat posebnih uslova pod kojima profesionalno vojno lice (oficir, podoficir i profesionalni vojnik) vrši službu u Vojsci Srbije, zbog kojih se utvrđuje koeficijent za obračun plate koji je za 20 do 50% veći od koeficijenta utvrđenog po osnovu položaja i čina, a u okviru sredstava za plate obezbeđenih u budžetu Republike Srbije namenjenim za finansiranje odbrane. Prema stavu prvom ovog člana, posebni uslovi se odnose naročito na učešće na vežbama, logorovanjima, manevrima i uzbunama, rad duži od punog radnog vremena, vršenje službe dežurstva i drugih oblika unutrašnje službe, nemogućnost izbora radnog mesta i mesta službovanja, premeštaj, vršenje službe u svim uslovima, kao i druge vanredne situacije prouzrokovane potrebama operativne sposobnosti. Prema stavu drugom istog člana, pod radom dužim od punog radnog vremena iz stava prvog ovog člana smatra se rad u slučaju preduzimanja mera pripravnosti, uzbune u jedinici, odnosno ustanovi, za vreme vojnih vežbi, borbe protiv elementarnih nepogoda, dežurstva ili sličnih dužnosti u komandi, jedinici ili ustanovi Vojske Srbije, kao i u prilikama koje zahtevaju da se produži započeti rad čije bi obustavljanje ili prekidanje imalo štetne posledice za operativnu sposobnost komande, jedinice odnosno ustanove, ili bi bila naneta materijalna šteta ili ugroženi životi i zdravlje vojnih lica i drugih građana. Pritom se na prava i obaveze profesionalnih vojnih lica proistekle iz posebnih uslova službe u Vojsci Srbije ne primenjuju odredbe opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi (član 83. stav 4). 

Pravilnikom o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije („Službeni vojni list“, broj 10 od 20.04.2017. godine – prečišćeni tekst) propisano je da oficiru, odnosno podoficiru u radnom odnosu na određeno vreme i profesionalnom vojniku, zbog posebnih uslova rada pod kojima vrši službu u Vojsci Srbije propisanih članom 83. st. 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije, pripada koeficijent za posebne uslove službe u Vojsci Srbije u visini 20% od osnovnog koeficijenta (član 15. stav 1.).

Međutim, odredbom člana 98. Zakona o Vojsci Srbije propisana je dužnost profesionalnog vojnog lica da radi duže od punog radnog vremena kad potrebe službe to zahtevaju, uz pismeni nalog nadležnog starešine (stav 1), s tim što takav prekovremeni rad ne može da traje duže od osam sati nedeljno niti duže od četiri sata dnevno (stav 2), izuzev u slučajevima predviđenim u trećem stavu tog člana. Prema članu 85. stav 1. navedenog zakona, profesionalnom vojnom licu uvećava se plata za časove noćnog rada, rada u dane praznika koji su zakonom određeni kao neradni dani i rada dužeg od punog radnog vremena, osim rada dužeg od punog radnog vremena iz člana 83. tog zakona.

Pravilnikom o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije propisano je, pored ostalog (član 35): da profesionalnom pripadniku Vojske Srbije za svaki sat koji, po pisanom nalogu nadležnog starešine, radi duže od punog radnog vremena (prekovremeni rad) pripada sat i po slobodno (stav 1); da se prekovremeni rad tromesečno preračunava u slobodne sate koje profesionalni pripadnik Vojske Srbije mora da iskoristi najkasnije u roku od šest meseci od proteka tromesečja u kojem ih je ostvario (stav 2); da se izuzetno profesionalnom pripadniku Vojske Srbije koji ne može da iskoristi slobodne sate zbog toga što priroda poslova radnog mesta zahteva tako obiman prekovremeni rad, može isplatiti dodatak za svaki sat prekovremenog rada koji iznosi 26% vrednosti radnog sata plate, uz prethodno pribavljenu saglasnost ministra odbrane (stav 3); da profesionalnom pripadniku Vojske Srbije koji prekovremeno radi u slučajevima propisanim članom 83. st. 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije ne pripada uvećanje iz člana 32. i 33. Pravilnika (noćni rad i rad na dane praznika koji nije radni dan) i iz stava 1. i 3. ovog člana (stav 4).

Dakle, za rad duži od punog radnog vremena iz člana 83. stav 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije tužioci nemaju pravo na uvećanje plate, jer im je za takav rad osnovni koeficijent za obračun plate uvećan za 20%. Za rad duži od punog radnog vremena (prekovremeni rad) iz člana 98. stav 1. navedenog zakona, tužioci po pravilu imaju pravo na slobodne sate (sat i po za svaki sat prekovremenog rada), a samo izuzetno pod uslovima iz člana 35. stav 3. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije, može se isplatiti zarada uvećana za 26% vrednosti radnog sata.

Zakonom o Vojsci Srbije propisano je da se o pravima i obavezama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije odlučuje u upravnom postupku (čl. 141. i 142). U prvom stepenu o pravu tog lica odlučuje starešina komande jedinice ili vojne ustanove, a o žalbi na rešenje doneto u prvom stepenu odlučuje starešina vojne jedinice ili ustanove koji je neposredno pretpostavljeni starešini koji je doneo ožalbeno rešenje. Protiv odluke u drugom stepenu ili u slučaju „ćutanja administracije“ stranka može da pokrene upravni spor.

Nadležni starešina rešenjem utvrđuje i dodatke na platu (izuzev dodataka za noćni rad i rad u dane praznika koji nisu radni dani, a koji se ostvaruje na osnovu radne liste), naknadu plate (izuzev naknade plate za vreme odsustva sa rada na dan praznika koji je neradni dan, a koji se ostvaruje na osnovu radne liste), otpremninu, jubilarnu nagradu, u skladu sa odredbom člana 52. stav 3. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije.

Na osnovu izloženog, po stanovištu Vrhovnog suda, sledi da je za ostvarenje prava na osnovu prekovremenog rada tužilaca bilo neophodno obraćanje starešini vojne jedinice radi priznavanja i konkretizovanja tog prava – utvrđivanja prava na slobodne sate, kao pravila ili prava na isplatu uvećane plate, što je izuzetak za koji je potrebno utvrditi ispunjenost predviđenih uslova – nemogućnost korišćenja slobodnih sati zbog obimnosti prekovremenog rada i postojanje saglasnosti ministra odbrane za isplatu prekovremenog rada. Sve to utvrđuje nadležni starešina svojim rešenjem donetim po pravilima upravnog postupka, kroz prvi i drugi stepen odlučivanja, a sudska kontrola takvih odluka je propisana kroz upravni spor.

U situaciji kada tužioci nisu podnosili zahtev nadležnom starešini za priznavanje slobodnih sati na ime prekovremenog rada ili utvrđenje prava na isplatu uvećane plate, nema osnova njihovo potraživanje, a koje bi im bilo moguće dosuditi samo po pravilima o naknadi štete, u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa koji mu nije omogućio korišćenje slobodnih sati priznatih pravnosnažnim rešenjem nadležnog starešine, odnosno koji nije izvršio isplatu novčanog iznosa utvrđenog takvim rešenjem.

Sledstveno izloženom, odlučeno je kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 414. ZPP.

O troškovima postupka po reviziji odlučeno je na osnovu člana 165. stav 1. u vezi s čl. 153. stav 1. i 154. stav 1. ZPP, s obzirom da tužioci nisu uspeli u postupku po reviziji, a da sastav odgovora na reviziju nije bio nužan trošak.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković