.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 3657/2023
10.10.2025. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelene Ivanović, predsednika veća, Željka Škorića i Dobrile Strajina, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Vuk Stefanović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Italije, Ambasada Republike Italije sa sedištem u Beogradu, čiji je punomoćnik Vlatko Sekulović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1490/23 od 12.04.2023. godine, u sednici veća održanoj 10.10.2025. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1490/23 od 12.04.2023. godine.
ODBIJA SE zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka.
ODBIJA SE zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 6503/21 od 18.10.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan prigovor apsolutne nenadležnosti tog suda. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan prigovor litispendencije. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime sticanja bez osnova isplati na ime razlike naknade zarade, za period od novembra 2007. godine do oktobra 2008. godine, ukupan novčani iznos od 1.141.065,84 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao u ovom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 383.255,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od dana nastupanja uslova za izvršenje do konačne isplate, u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1490/23 od 12.04.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena su rešenja sadržana u stavu prvom i drugom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 6503/21 od 18.10.2022. godine. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 6503/21 od 18.10.2022. godine u stavu trećem izreke i odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tužena da joj na ime sticanja bez osnova isplati na ime razlike naknade zarade za period od novembra 2007. godine do oktobra 2008. godine, ukupan novčani iznos od 1.141.065,84 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao u ovom stavu izreke. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu četvrtom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 6503/21 od 18.10.2022. godine i odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje da se obaveže tužena da joj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 383.255,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, počev od dana nastupanja uslova za izvršenje do konačne isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 214.252,66 dinara, u roku od osam dana od dana prijema prepisa presude. Stavom petim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 131.511,06 dinara, u roku od osam dana od dana prijema prepisa presude.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Tužena je podnela odgovor na reviziju, a troškove sastava tog odgovora je tražila.
Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da je revizija tužilje neosnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u periodu od 08.01.2002. godine do 06.06.2011. godine bila zaposlena kod tužene po ugovoru o radu na neodređeno vreme, na radnom mestu ... . Tim ugovorom tužilji je bila ugovorena osnovna godišnja zarada u iznosu od 13.394,00 evra, kao i da doprinosi na godišnjem nivou u iznosu od 22.145,88 dinara u potpunosti idu na teret ambasade, te da tužilja kao zaposlena ima pravo na 12 meseci trudničkog bolovanja i porodiljskog odsustva. Rešenjem Grada Beograda, Gradske uprave, Sekretarijata za socijalnu i dečiju zaštitu broj 132-1782/2008-XIX-03 od 13.03.2008. godine, tužilji je priznato pravo na naknadu zarade za vreme porodiljskog odsustva, počev od 03.11.2007. godine, zaključno sa 06.03.2008. godine, kao i za vreme odsustva sa rada radi nege deteta od 07.03.2008. godine zaključno sa 01.11.2008. godine, u visini 100 % od iznosa naknade zarade utvrđene u smislu člana 11. Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke od 31.05.2016. godine, utvrđeno je da je ambasada kao poslodavac dala netačne podatke o ostvarenim zaradama za prethodnih 12 meseci pre početka porodiljskog odsustva za tužilju i na taj način je tužilji isplaćena manja naknada zarade u ukupnom iznosu od 1.141.065,84 dinara. Tužilja je pre porodiljskog odsustva ostvarivala prosečnu neto zaradu u ukupnom iznosu od 108.073,07 dinara. Tužbu je podnela 17.11.2016. godine
Kod napred utvrđenog, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za isplatu na ime razlike naknade zarade, nalazeći da je tužilji u periodu od novembra 2007. godine, zaključno sa oktobrom 2008. godine, isplaćivana manja naknada zarade u dosuđenom iznosu, jer je u trenutku otvaranja porodiljskog odsustva tužena dostavila netačne podatke o ostvarenim zaradama za prethodnih dvanaest meseci pre početka porodiljskog odsustva za tužilju. Kao neosnovan je ocenio istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja, s obzirom na to da je tužba podneta 17.11.2016. godine, a da je rešenjem Gradske uprave Grada Beograda, Sekretarijata za socijalnu i dečju zaštitu od 13.03.2008. godine, tužilji priznato pravo na naknadu zarade u utuženom periodu u visini od 100 % od iznosa naknade zarade, pa nije protekao rok od deset godina, određen članom 379. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.
Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu, nalazeći da je, prema članu 196. Zakona o radu, potraživanje tužilje za isplatu razlike naknade zarade u ovoj parnici zastarelo.
Neosnovano se, po oceni Vrhovnog suda, revizijom ukazuje da se navedeni zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Odredbom člana 196. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/18), propisano je da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze.
U konkretnom slučaju, tužilja je tražila isplatu razlike naknade zarade za period od novembra 2007. godine do oktobra 2008. godine, koje potraživanje predstavlja novčano potraživanje iz radnog odnosa za koje je članom 196. Zakona o radu propisan rok zastarelosti od tri godine od dana nastanka obaveze. Sledom toga, zastarelost predmetnog potraživanja tužilje je nastupila pre podnošenja tužbe u ovoj parnici 17.11.2016. godine, a isticanjem prigovora zastarelosti od strane tužene je došlo do ukidanja utuživosti tog potraživanja, pa je tužbeni zahtev tužilje neosnovan.
Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.
Kako je revizija tužilje odbijena, odbijen je i njen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu člana 153. i člana 154. stav 2. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.
Zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, jer se ne radi o troškovima potrebnim za vođenje ove parnice, pa je odlučeno kao u stavu trećem izreke.
Predsednik veća – sudija
Jelena Ivanović, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
