U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Vesne Stankvić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Panić, advokat iz ..., protiv tuženog Društva za reosiguranje „Dunav-RE“ a.d.o. Beograd, koga zastupa Ana Lazarević, advokat iz ..., radi poništaja odluke i naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 840/21 od 19.01.2022. godine, u sednici održanoj 04.07.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 840/21 od 19.01.2022. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu revizijskih troškova.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 545/16 od 10.09.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i poništeno kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu od 14.01.2016. godine. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužioca reintegriše u proces rada na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima. Stavom trećim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog nezakonitog otkaza isplati novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom, koji su bliže navedeni u ovom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da u korist tužioca uplati Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Beograd doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 23.01.2016. do 31.05.2017. godine na iznose navedene u stavu trećem izreke presude. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da na ime troškova postupka tužiocu isplati iznos od 249.924,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 10.09.2018. godine kao dana presuđenja do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 840/21 od 19.01.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, u delu stava drugog izreke kojim je usvojen zahtev i obavezan tuženi da tužioca integriše u proces rada, u stavu trećem, četvrtom i u delu stava petog izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 249.924,00 dinara, sa zateznom kamatom od dana nastupanja izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u preostalom delu stava petog izreke prvostepene presude, tako što je odbijen zahtev tužioca da se obaveže tužena da na dosuđeni iznos troškova parničnog postupka od 249.924,00 dinara plati zateznu kamatu počev od 10.09.2018. godine kao dana presuđenja do dana nastupanja izvršnosti presude. Stavom trećim izreke, ukinuto je rešenje sadržano u preostalom delu stava drugog izreke prvostepene presude i odbačena tužba da tuženi rasporedi tužioca na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno, izjavio tuženi zbog bitne povrde odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, a nije došlo ni do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje, niti je došlo do pogrešne primene materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je po zanimanju diplomirani ..., radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme zasnovao je ugovorom o radu od 29.09.2010. godine, za obavljanje poslova „savetnik ...“. Aneksom broj 2 ugovora o radu od 27.03.2015. godine, tužilac je premešten na poslove „saradnik u prodaji ...“ počev od 10.04.2015. godine, za koje je Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i osnovama sistematizacije poslova predviđen VI/I VII/I stepen stručne spreme, znanje engleskog jezika i poznavanje rada na računaru, za koje je tokom postupka utvrđeno da tužilac ne ispunjava, jer ne zna engleski jezik i nije završio odgovarajuću obuku za rad na računaru. Tuženi je 03.11.2015. godine izrekao tužiocu meru opomene uz upozorenje zbog učinjene povrede radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu i člana 111. stav 2. tačka 1. Kolektivnog ugovora tuženog, zbog nedovoljnog zalaganja tužioca da radne obaveze izvršava kvalitetno i blagovremeno i da ne remeti proces rada. Tuženi je 20.11.2015. godine tužiocu izrekao i meru opomene uz upozorenje zbog nepoštovanja radne discipline utvrđene opštim aktom poslodavca sa najavom otkaza na osnovu člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu i člana 111. stav 3. tačka 8. Kolektivnog ugovora kod tuženog zbog neopravdanog odsustva u toku rada u naznačenim danima. Nakon toga, tuženi je 24.12.2015. godine ponovo uputio tužiocu upozorenje zbog nepoštovanja radne obaveze, a 28.12.2015. godine upozorenje zbog nepoštovanja radne discipline. U odgovoru na upozorenje tužilac je naveo da tuženi nije organizovao odgovarajuću obuku iz oblasti prodaje ... od strane stručnog lica, a da je 24. i 25.12.2015. godine izvršavao svoje radne zadatke. Tužiocu je osporenim rešenjem od 14.01.2016. godine otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze i kršenja radne discipline, jer tokom 15 radnih dana u toku novembra meseca nije započeo sa obavljanjem radnih zadataka i nije pokazao interesovanje da pristupi obuci, a 24. i 25.12.2015. godine je koristio odmor u trajanju dužem od 30 minuta.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tužilac nije učinio povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret, niti je kršio radnu disciplinu, zbog čega su poništili rešenje o otkazu ugovora o radu kao nezakonito. Naime, prema stavu sudova tužilac prilikom premeštaja nije ispunjavao predviđene uslove za rad na radnom mestu saradnika u prodaji ..., pa tako nema njegove krivice što nije mogao sa uspehom da ispunjava radne zadatke na tom radnom mestu, a takođe tuženi nije dokazao ni da je tužilac kršio radnu disciplinu tako što je koristio odmor u trajanju dužem od 30 minuta u spornim danima.

Suprotno navodima revizije, Vrhovni sud smatra da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev.

Odredbom člana 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...75/14), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze, a stavom 3. tačka 8. istog člana zakona, da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Naime, iz sadržine navedene zakonske odredbe proizlazi da je krivica osnov odgovornosti zaposlenog za povredu radne obaveze, pri čemu je teret dokazivanja postojanja činjenica koje formiraju otkazni razlog na strani poslodavca. U konkretnom slučaju, ne postoji povreda radne obaveze tužioca koja mu je osporenim rešenjem stavljena na teret, jer tuženi nije dokazao u čemu se sastoji krivica tužioca za nesavesno i nemarno izvršavanje radnih zadataka, s obzirom da kao poslodavac nije obezbedio uslove rada (znanje engleskog jezika i rada na računaru) koji bi tužiocu omogućili da svoje obaveze izvršava ažurno i blagovremeno. U takvoj situaciji pravilan je zaključak sudova da tuženi objektivno od tužioca nije mogao ni očekivati uspešnu realizaciju poverenih poslova, jer nema potrebnu traženu radnu sposobnost, zbog čega se neispunjavanje zadatih ciljeva i zadataka u tom slučaju ne može smatrati krivicom tužioca, pa tako nema ni nesavesnog i nemarnog neispunjavanja radnih zadataka.

U tom smislu neosnovani su i navodi revizije, koje je tuženi isticao i u žalbi i koji su pravilno cenjeni od strane drugostepenog suda, da pitanje zakonitosti premeštaja tužioca na novo radno mesto koje je pravnosnažno raspravljeno u posebnoj parnici (odbijen zahtev tužioca za poništaj aneksa) može biti od uticaja i u ovom postupku, a iz razloga što je ova činjenica prvi put istaknuta tek u žalbi tuženog, koji nije dostavio dokaz da istu nije mogao bez svoje krivice da iznese ranije, pa ista nije mogla biti predmet razmatranja kako u drugostepenom postupku, tako ni u reviziji, u smislu člana 372. stav 1 ZPP.

Suprotno navodima revizije, tuženi nije dokazao da je tužilac odgovoran za povredu radne discipline nepoštovanjem Odluke o radnom vremenu i načinu evidentiranja radnog vremena. Pravilno su sudovi zaključili da tuženi nije dokazao odgovornost tužioca da je dana 24.12. i 25.12.2015. godine koristio dnevni odmor duže od 30 minuta suprotno navedenoj odluci, jer iz evidencije prisustva na radu, lekarskog izveštaja od 11.02.2016. godine i specijalističkog izveštaja od 25.12.2015. godine, kao i iz iskaza tužioca proizlazi da je tužilac koristio pauzu u navedenim danima iz opravdanih razloga – da bi uzeo doznake za bolovanje i otišao da primi injekciju, a tuženi za suprotno nije pružio dokaze.

Shodno izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Zahtev tuženog za dosuđenje revizijskih troškova je odbijen, jer nije uspeo u ovom postupku, pa je na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković