Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branke Dražić, predsednika veća, Marine Milanović, Vesne Mastilović, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca – protivtuženog „Unior components“ doo iz Kragujevca, čiji je punomoćnik Milan Dumić, advokat iz ..., protiv tuženog – protivtužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nikola Hanžek advokat iz ..., radi naknade štete po tužbi i utvrđenja po protivtužbi, odlučujući o reviziji tužioca – protivtuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 203/24 od 24.08.2024. godine u sednici održanoj 26.11.2025. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužioca – protivtuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 203/24 od 24.08.2024. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozovljena revizija tužioca – protivtuženog, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 203/24 od 24.08.2024. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1 160/22 od 21.07.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu plati prema tri ugovora o stručnom osposobljavanju, čiji su brojevi i datumi navedeni u tom stavu izreke, na ime naknade štete po 353.809,80 dinara sa kamatom od dospeća svakog iznosa naknade pa do isplate. Stavom drugim izreke, usvojen je zahtev tuženog – protivtužioca i utvrđeno da su tri ugovora o stručnom osposobljavanju, čiji su nazivi i datumi zaključenja navedeni u tom stavu izreke, svi zaključeni između tužioca – protivtuženog i tuženog – protivtužioca ništavi i da ne proizvode pravno dejstvo, što je tužilac – protivtuženi dužan da prizna i trpi. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac – protivtuženi da tuženom – protivtužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 339.324,60 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 203/24 od 24.08.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca – protivtuženog i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog – protivtužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac- protivtuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11...18/20 i 10/23 – dr. zakon, u daljem tekstu: ZPP), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Predmet tužbenog zahteva je naknada materijalne štete koju je tužilac prema svojim navodima kao poslodavac pretrpeo zbog toga što tuženi kao zaposleni nije ostao na radu kod tužioca u vremenu ugovorenom po tri ugovora o stručnom osposobljavanju zaključena tokom trajanja radnog odnosa, koje troškove osposobljavanja je snosio tužilac, a kojim ugovorima je predviđeno da je zaposleni dužan da ostane u radnom odnosu kod poslodavca pet godina od dana okončanja obuke, odnosno od dana zaključenja ugovora o obuci i obaveza zaposlenog da poslodavcu kao naknadu štete plati iznos od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti prema kursu NBS na dan uplate, u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa u slučaju da je pre isteka navedenog roka zaposlenom radni odnos prestao, između ostalog otkazom od strane zaposlenog. Tuženi je pre isteka ugovorenih rokova otkazao ugovor o radu. Predmet protivtužbenog zahteva je utvrđenje ništavosti ugovora o stručnom osposobljavanju kojima je ugovorena sankcija u vidu ugovorne kazne ukoliko zaposlenom radni odnos kod tužioca prestane pre isteka ugovorenih rokova iz tri ugovora o stručnom osposobljavanju. Po oceni Vrhovnog suda nisu ispunjeni uslovi propisani članom 404. stav 1. ZPP za odlučivanje o reviziji tužioca – protivtuženog kao izuzetno dozvoljenoj, jer su nižestepeni sudovi o tužbenom i protivtužbenom zahtevu odlučili u svemu u skladu sa materijalnim pravom – odredbom člana 49. Zakona o radu, čija je sadržina citirana u nižestepenim presudama, te su pravilno ocenili da su sporni ugovori o stručnom osposobljavanju ništavi, a da tužilac u ovom sporu ne potražuje naknadu stvarne štete na koju bi imao pravo shodno odredbi člana 163. istog zakona. Kako su nižestepeni sudovi pravilno ocenili da su ugovori o stručnom osposobljavanju ništavi, to je pravilna i odluka o odbijanju tužbenog zahteva kojim je tražena isplata ugovornih kazni koje su njima ugovorene. Tužilac - protivtuženi uz reviziju nije dostavio pravnosnažne odluke kojima je u istovetnoj ili sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneta drugačija odluka, pa nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, radi ujednačavanja sudske prakse.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije primenom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena ni kao redovna.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 441. ZPP, propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

Tužbeni zahtev se odnosi na potraživanje u novcu, pa imajući u vidu pravnu prirodu spora, dozvoljenost revizije se ceni pod istim uslovima kao i u ostalim imovinskopravnim sporovima u kojima se zahtev odnosi na novčano potraživanje.

Tužba u ovom sporu podneta je 09.02.2022. godine, a vrednost predmeta spora po tužbi je 1.061.429,40 dinara.

Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude očigledno ne prelazi zakonom propisan cenzus iz člana 403. stav 3. ZPP, za izjavljivanje revizije, to revizija po tužbenom zahtevu nije dozvoljena.

Protivtužbeni zahtev se odnosi na ništavost ugovora o stručnom osposobljavanju koje su zaključile parnične stranke kao poslodavac i zaposleni, a ne na zasnivanje, postojanje i prestanak radnog odnosa, zbog čega shodno odredbi člana 441. ZPP, revizija u sporu iz radnog odnosa po protivtužbenom zahtevu nije dozvoljena.

Na osnovu izloženog, primenom odredbe člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković