Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž1 1447/24 od 06.11.2024. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Osnovnog suda u Ubu P1 39/23 od 16.01.2024. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu reviziju, iz svih zakonskih razloga, pozivajući se na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužioci su dostavili odgovor na reviziju tuženog.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju posebna revizija je dozvoljena jer je potrebno tumačenje prava o primeni odredbi Kolektivnog ugovora, pa je Vrhovni sud odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su zaposleni kod tuženog i u utuženom periodu od 01.01.2021. godine do 31.12.2022. godine , obavljali su radne zadatke na osnovu ugovora o radu. Tužioci su tužbom tražili da sud tuženog obaveže da im naknadi štetu zbog manje isplaćene zarade, u tom periodu, u smislu odredbe člana 31. stav 3. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije (''Službeni glasnik RS'', br. 15/2015 ... 16/2021), koji propisuje da prosečna zarada u tekućoj kalendarskoj godini ne može biti manja od prosečne zarade u prethodnoj kalendarskoj godini. Veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da tuženi nije obračunavao neto zaradu po prosečnoj vrednosti radnog sata u 2021. godini koji je bio 220,83 dinara, koja vrednost radnog sata je trebalo da se obračuna prema efektivnim časovima rada koje su tužioci proveli na poslu u 2022. godini, već je neto zarade u 2022. godini tuženi obračunavao po prosečnoj vrednosti radnog časa od 218,41 dinar, zbog čega je sudski veštak našao da je tužiocima, u utuženom periodu, isplaćena manja neto zarada i to tužiocu AA iz ..., za 2021. godinu, 26.386,15 dinara, a za 2022. godinu 6.231,12 dinara, dok je tužiocu BB iz ..., manje isplaćena zarada za 2021. godinu 26.770,85 dinara, a za 2022. godinu 16.065,40 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbene zahteve tužilaca usvojili, nalazeći da je tuženi tužiocima pričinio štetu, jer im u utuženom periodu nije isplaćivao zaradu na način propisan odredbom člana 31. stav 3. Posebnog kolektivnog ugovora, što je utvrdio sudski veštak ekonomsko-finansijske struke u svom nalazu.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka nižestepenih sudova zasnovana je na pogrešnoj primeni materijalnog prava zbog čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 104. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/2018), propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (stav 1.). Zaposlenima se garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruju kod poslodavca (stav 2.); u slučaju povrede iz stava 2. ovog člana, zaposleni ima pravo na naknadu štete (stav 5.). Na osnovu odredbe člana 105. istog Zakona, zarada iz člana 104. stav 1. Zakona o radu, sastoji se od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavcu (nagrade, bonuse i slično) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (stav 1.). Pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra se zarada koja sadrži porez i doprinos koji se plaćaju iz zarade (stav 2.).

Odredbom člana 107. Zakona o radu, propisano je da se osnovna zarada određuje na osnovu uslova utvrđenih Pravilnikom potrebnih za rad na poslovima za koje je zaposleni zaključio ugovor o radu i vremena provedenog na radu (stav 1). Opštim aktom utvrđuju se elementi za obračun i isplatu osnovne zarade i zarade po osnovu radnog učinka iz stava 1. i 2. ovog člana (stav 3.).

Konvencija br. 98. Međunarodne organizacije rada o pravu na organizovanje i kolektivno pregovaranje, definiše obavezu, u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom, preduzimanja mera za podsticanje i unapređivanje punog razvoja i upotrebe mehanizama dobrovoljnog pregovaranja između poslodavca ili udruženja poslodavaca i sindikata, u cilju utvrđivanja uslova rada, kolektivnim ugovorima. Zakon o radu Republike Srbije, usaglašen je sa međunarodnim konvencijama i u svojim članovima (3, 240,242, 249, 254, 256) definiše proces kolektivnog ugovaranja. Tako je propisano da kolektivni ugovori mogu biti opšti, posebni i kolektivni ugovori kod poslodavca. Poseban kolektivni ugovor za javna preduzeća i javne službe zaključuju osnivač, odnosno organ koji on ovlasti i reprezentativni sindikat. Suština kolektivnog ugovora je da se njegovo pravno dejstvo odnosi na sve pripadnike kolektiva, bez obzira na to da li su oni, individualno, dali saglasnost za njegovo zaključenje.

U konkretnom slučaju, tužiocima je zarada, u utuženom periodu, isplaćivana na osnovu ugovora o radu koji su oni zaključili sa poslodavcem (tuženim), a na osnovu Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije. Taj ugovor, zaradu, naknadu zarade i druga primanja reguliše u glavi VII, tako što je u članu 28.predviđeno da se zarada zaposlenog utvrđuje ugovorom o radu u skladu sa kolektivnim ugovorom, a za lica koja obavljaju poslove direktora u skladu sa odlukama nadležnih organa poslodavca. Zaposlenima se garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koje ostvaruju kod poslodavca. Zarada se sastoji od: 1) zarade koju je zaposleni ostvario za obavljeni rad i vreme provedeno na radu; 2) zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavcu (nagrade, bonuse i slično); 3) drugih primanja zaposlenog po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra se zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade. Na osnovu člana 29. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije, zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji se od: 1) osnovne zarade; 2) dela zarade za radni učinak; 3) uvećane zarade. Osnovna zarada zaposlenog je predviđena članom 30. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije i obuhvata: 1) koeficijent posla radnog mesta; 2) vrednost radnog sata i 3) mesečni fond ostvarenih radnih sati. Vrednost radnog časa predviđena je u odredbi člana 31. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije, tako što poslodavac, odnosno direktor JP EPS-a, direktor JP, direktor ODS-a, direktor Privrednog društva koje je osnovao JP EPS i Sindikat radnika EPS-a i reprezentativni sindikati JP, odnosno reprezentativni sindikati privrednog društva koje je osnovao JP EPS, u skladu sa godišnjim programom poslovanja sporazumno utvrđuju vrednost radnog časa. Prosečnu vrednost radnog časa za narednu godinu, sporazumno utvrđuju poslodavac i sindikat pre donošenja godišnjeg programa poslovanja. Prosečna zarada u tekućoj kalendarskoj godini ne može biti manja od prosečne zarade u prethodnoj kalendarskoj godini (stav 3.). Na osnovu člana 33. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije, novčani iznos osnovne zarade zaposlenog, koji je određen ugovorom o radu, obračunava se množenjem poslednje poznate vrednosti radnog časa, koeficijenta posla radnog mesta i mesečnog fonda od 174 časova rada (stav 1.). Novčani iznos osnovne zarade utvrđen ugovorom o radu zaposlenog menja se u zavisnosti od promene vrednosti radnog časa i mesečnog fonda ostvarenih časova rada u mesecu za koji se obračunava zarada (stav 2.).

Dakle, pod prosečnom zaradom predviđenom odredbom člana 31. stav 3. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije smatra se prosečna zarada kod poslodavca. Kolektivni ugovor je rezultat sporazuma postignutog između poslodavca i reprezentativnih sindikata o prosečnoj vrednosti radnog časa za sve zaposlene kod poslodavca, jer je to predmet dogovaranja. Pravna priroda kolektivnih ugovora je da oni proizvode pravna dejstva za sva lica koja pripadaju određenoj grupi (kolektivu), pa je jasno da poslodavac i reprezentativni sindikati ne pregovaraju o prosečnoj vrednosti radnog časa, i s tim u vezi prosečnoj zaradi svakog pojedinačnog člana kolektiva, već to čine za kolektiv, kao celinu.

U konkretnom slučaju, iz sadržaja nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, na čijem nalazu je zasnovana odluka nižestepenih sudova, nije jasno kako je obračunat novčani iznos osnovne zarade tužilaca, u smislu odredbe člana 33., u vezi člana 31. stav 3. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije, odnosno da li je sudski veštak za parametar koristio prosečnu zaradu u tekućoj kalendarskoj godini u odnosu na prethodnu kalendarsku godinu za svakog tužioca pojedinačno (što nije pravilno), ili je, suprotno tome, imao u vidu prosečnu zaradu svih zaposlenih kod tuženog (što je pravilno). S tim u vezi nižestepeni sudovi su, usvajajući tužbene zahteve tužilaca, zaključili da tuženi „nije obračunao neto zaradu po prosečnoj vrednosti radnog sata u 2020, 2012. i 2022. godini, već je obračun neto zarade obračunavao po nižoj prosečnoj vrednosti radnog časa , a što nije u skladu sa čl.31. stav 3 PKU“. Međutim nejasno je koju su prosečnu vrednost radnog časa nižestepeni sudovi imali u vidu pri odlučivanju.

U ponovnom postupku potrebno je da prvostepeni sud, postupajući po primedbama iz ovog rešenja, činjenično stanje u potpunosti i pravilno utvrdi kako bi potom imao mogućnost da, pravilnom primenom materijalnog prava, donese novu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka jer zavisi od njegovog ishoda, na osnovu odredbe člana 163. stav 4. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković