U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelene Ivanović, predsednika veća, Željka Škorića i Marine Milanović, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Mladenović, advokat iz ..., protiv tuženog Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine Republike Srbije, Beograd, čiji je punomoćnik Miloš Srećković, advokat iz ...,, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 4358/22 od 05.05.2023. godine, u sednici održanoj 26.06.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 4358/22 od 05.05.2023. godine.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Prokuplju P1 182/18 od 16.05.2022. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je utvrđeno da je tužilac bio u faktičkom radnom odnosu kod tuženog, u periodu od 01.02.2015. godine do 10.07.2017. godine, na osnovu usmeno zaključenog ugovora o radu za navedeni period. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime faktičkog rada isplati na ime neisplaćenih zarada, za mesece, jun, jul, avgust, septembar, oktobar, novembar i decembar 2016. godine, januar, februar, mart, april, maj i jun 2017. godine, ukupan iznos od 536.920,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene novčane iznose počev od označenih datuma dospelosti pa do konačne isplate, kao u ovom stavu izreke. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 197.250,00 dinara, u roku od osam dana od dana prijema pismenog otpravka presude.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 4358/22 od 05.05.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Prokuplju P1 182/18 od 16.05.2022. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je tužilac bio u faktičkom radnom odnosu kod tuženog, u periodu od 01.02.2015. godine do 10.07.2017. godine, a na osnovu usmeno zaključenog ugovora o radu za navedeni period i da se obaveže tuženi da tužiocu na ime neisplaćenih zarada za mesece februar, mart, april, jun, jul, avgust, septembar, oktobar, novembar, decembar 2016. godine, januar, februar, mart, april, maj i jun 2017. godine, isplati ukupan novčani iznos od 536.920,00 dinara (greškom navedeno: „01.02.2015.godine do 10.07.2017.“), sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene novčane iznose počev od označenih datuma dospelosti pa do konačne isplate, kao i da se obaveže tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 197.250,00 dinara. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 79.500,00 dinara, u roku od osam dana od dana prijema pismenog otpravka presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – drugi zakon), pa je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2.) ZPP, na koju revizijski sud pazi po slubženoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Odlukom o formiranju Okružnih kancelarija saveta od 07.12.2014. godine, formirana je u Prokuplju 27.12.2014. godine Okružna kancelarija Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine Srbije. Navedena kancelarija je upisana u registar Nacionalnih saveta, a kao ovlašćeno lice je upisan BB. Za predsednika kancelarije je imenovan VV. Prostorije kancelarije su se nalazile u lokalu u vlasništvu GG iz Prokuplja, a ugovor o zakupu prostorija zaključen je između imenovanog vlasnika tih prostorija i DD. VV je funciju predsednika Okružne kancelarije obavljao počev od imenovanja 2014. godine do februara 2016. godine, kada se razboleo, a zatim i preminuo. Za obavljeni rad pok. VV nije primao nikakvu naknadu, niti su mu uplaćivani doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje, pošto je bio penzioner. Nakon njega, funkciju predsednika Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine RS u Prokuplju je obavljao DD, a zatim ĐĐ. Tužilac je sin pokojnog VV, a u vreme osnivanja kancelarije je bio zaposlen u opštini Prokuplje kao koordinator za romska pitanja. U izveštajima o radu kancelarije, koje je pok. VV periodično podnosio tuženom, na uopšten način su navođene aktivnosti kancelarije, a nakon njegove smrti nisu sastavljani, niti slati izveštaji o radu kancelarije i nije korišćen pečat. Kancelarija je bila zatvorena, a ključ se nalazio kod tužioca. Tokom postupka tužilac je tvrdio da je počev od 01.02.2015. godine radio kod tuženog u prostorijama Okružne kancelarije u Prokuplju, zajedno sa EE i VV, kao i da mu je DD obećao zaključenje ugovora o radu i isplatu minimalne zarade. Ugovor o radu nije zaključen sa tužiocem, ni sa EE, niti im je isplaćivana zarada, osim jednokratnog iznosa od 15.000,00 dinara EE. Tužilac je boravio u prostorijama kancelarije i bio je prisutan prilikom iseljenja iz tog prostora. U više navrata je, i pisanim zahtevima, zajedno sa EE tražio isplatu zarade, ali im zarada nije isplaćena.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je drugostepeni sud zaključio da tužilac u utuženom periodu nije bio u radnom odnosu kod tuženog, iz kog razloga ne postoji ni obaveza tuženog da za navedeni period isplati tužiocu neisplaćene zarade.

Naime, odredbom člana 32. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/2005 … 75/2014) propisano je da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad, u pismenom obliku, a stavom 2. istog člana da ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad.

U konkretnom slučaju, i prema oceni Vrhovnog suda, nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 32. stav 2. Zakona o radu, koja se tiče situacije u kojoj se poslodavac i zaposleni ponašaju kao da je radnik stupio na rad, kada se na osnovu fikcije postojanja radnog odnosa omogućava da radni odnos nastane i bez zaključenja ugovora o radu u pisanoj formi. Naime, da bi rad bez zaključenog ugovora o radu doveo do zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme potrebno je da budu ispunjeni uslovi koji bi doveli do primene pravne fikcije o postojanju radnog odnosa. Uspostavljeni odnos između tužioca i tuženog u konkretnom slučaju ne ispunjava ove uslove, s obzirom da između tužioca i tuženog nije postojao ni usmeni dogovor kojim bi bio određen novčani iznos osnovne zarade, kao ni elementi za utvrđenje radnog učinka, naknade zarade, uvećane zarade i drugih primanja zaposlenih, radno vreme, vreme trajanja dnevnog ili nedeljenog radnog vremena, niti je na strani tuženog postojala saglasnost za uspostavljanje radnog odnosa na neodređeno vreme. Sledom toga, kao i da je teret dokazivanja činjenica i okolnosti vezanih za postojanje radnog odnosa i neprekidnog rada tužioca u utuženom periodu bio na tužiocu, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud, a da tužilac nije dokazao da je u tom periodu radio kod tuženog, odnosno nije dokazao koje konkretno poslove je obavljao (sa kojim opisom poslova), pri čemu u utuženom periodu nisu sastavljani ni slati izveštaji o radu kancelarije, niti je korišćen pečat, a kancelarija je bila zatvorena, to nisu bili ispunjeni uslovi za primenu pravne fikcije iz člana 32. stav 2. Zakona o radu. Posledično, tuženi nema obavezu da isplati tužiocu neisplaćene zarade za utuženi period.

Sa iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima postupka iz stava drugog izreke, doneta je primenom odredaba člana 153. i člana 154. stav 1. ZPP, imajući u vidu neuspeh revidenta u ovom postupku.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković