U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme po osnovu Ugovora o radu od 19.04.2002. godine na radnom mestu vozača autobusa. Tužilac je dana 10.01.2020. godine bio određen, prema rasporedu rada, da radi dvokratno radno vreme upravljajući autobusom na liniji broj .. . Nakon što je završio prepodnevnu smenu, SMS porukom je obavešten o isplati zarade za decembar 2019. godine, kada je shvatio da mu je zarada umanjena za 4.000,00- 4.500,00 dinara, zbog čega je osetio uznemirenost. Usled napetosti izazvane navedenom informacijom, tužilac nije više mogao da upravlja autobusom, zbog čega je službenim telefonom obavestio dispečera pogona, BB, i rekao mu da će autobusom doći u garažu. Tužilac je dovezao autobus u garažu, ostavio ključeve i predao radni nalog BB i VV i rekao im da zbog stresa nije u stanju da upravlja vozilom. Tužilac je VV saopštio da je razlog zbog čega nije mogao da upravlja vozilom i da kao razlog isključenja upišu „bolest vozača“. Tužilac nije dostavio potvrdu lekara kojom bi opravdao sprečenost da obavlja poslove svog radnog mesta i upravlja autobusom do kraja radnog vremena.

Rešenjem tužene od 24.04.2020. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu iz razloga što je dana 10.01.2020. godine u toku radnog vremena, kada je kao vozač autobusa prema rasporedu rada radio na liniji br. .., bez izveštavanja i odobrenja neposrednog rukovodioca isključio autobus sa terminusa "... most" i potom dispečeru pogona VV vratio knjižicu sa putnim nalogom i turažnom tablicom uz obrazloženje "bolest vozača-potrešen sam", pri čemu napuštanje radnog mesta nije opravdao. U rešenju je navedeno da je tužilac na ovaj način postupio protivno čl.20 st.1, 2 i 3 Pravilnika o obavezama saobraćajnog osoblja u JKP Gradsko saobraćajno preduzeće „Beograd“ od 02.06.2016. godine, kojima je regulisano da saobraćajno osoblje može napustiti poslove samo po odobrenju neposrednog rukovodioca, da je u slučaju momentalnog oboljenja ili povrede na radu saobraćajno osoblje dužno da odmah izvesti neposrednog rukovodioca i da je saobraćajno osoblje koje je zbog momentalnog oboljenja ili povrede na radu napustilo posao, dužno je da isto pravda potvrdom lekara, čime je učinio povredu radne obaveze, kao i nepoštovanje radne discipline iz čl. 179 st. 2 tač.1. i 5. i st. 3 tač. 8. Zakona o radu, čl. 78 st.1 tač,1. al. 1. i al. 5 pod tač. 1, i tač 2. al.7. pod tač.2. Kolektivnog ugovora Javnog komunalnog preduzeća Gradsko saobraćajno preduzeće "Beograd" od 04.10.2018. godine, Aneksa 1 Kolektivnog ugovora Javnog komunalnog preduzeća Gradsko saobraćajno preduzeće „Beograd" od 23.12.2019. godine, i iz tač. 10. pod 3. Ugovora o radu od 19.04.2002. godine.

Pre donošenja osporenog rešenja, tuženi je 14.02.2020. godine je zaposlenom dostavio upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, na koje se on izjasnio navodeći da nije postupio suprotno Pravilniku o obavezama saobraćajnog osoblja u JKP GSP budući da se javio, odnosno obavestio neposredno pretpostavljenog o razlozima nemogućnosti da nastavi sa vožnjom toga dana. Istakao je i da je postupajući savesno i odgovorno, isključio vozilo iz saobraćaja odmah nakon što je saznao za najnovije smanjenje zarade, jer ga je, s obzirom da je otac i muž i korisnik nekoliko kredita, to saznanje u potpunosti šokiralo, budući da je bio zabrinut za egzistenciju. Naveo je i da do sada nije imao bilo kakve nepravilnosti u radu, a više decenija je uzoran radnik JKP GSP.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je s pozivom na odredbe člana 179. stav 2. tačka 1. i 5. i člana 179a Zakona o radu, ocenio da se tužilac nije bez izveštavanja i odobrenja neposrednog rukovodioca isključio iz saobraćaja u toku radnog vremena, imajući u vidu da iz iskaza saslušanih svedoka BB i VV proizilazi da ih je tužilac obavestio da nije u stanju da upravlja autobusom i da će da se isključi iz saobraćaja, što je i učinio. Bez značaja za formiranje otkaznog razloga je okolnost da tužilac nije dostavio lekarsko opravdanje o sprečenosti da upravlja vozilom u skladu sa Pravilnikom o obavezama saobraćajnog osoblja, jer tužiočeva zabrinutost usled saznanja o smanjenju zarade i specifičnost radnog mesta i poslova koje je tužilac obavljao, nakon što je odradio prepodnevnu smenu, predstavljaju objektivne okolnosti koje su iz razumno opravdanog razloga mogle da spreče tužioca da nastavi sa vožnjom autobusa i olakšavajuće oklonosti zbog kojeg je poslodavac mogao zaposlenom da izrekne neku od blažih mera. S obzirom na napred navedeno, prvostepeni sud je ocenio da je osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito i da su ispunjeni uslovi za vraćanje tužioca na rad.

Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i zaključio da je prvostepeni sud donoseći presudu pravilno primenio materijalno pravo, te je ocenio da žalba tuženog nije osnovana i iz kojih razloga. Odredbama člana 79. Kolektivnog ugovora poslodavca je konstituisano diskreciono ovlašćenje poslodavca da zaposlenom izrekne blažu meru od otkaza ugovora o radu i izvršena je gradacija tih mera po strogosti, odnosno posledicama koje mogu proizvesti po zaposlenog. Zbog toga je poslodavac dužan da u svakom konkretnom slučaju utvrdi težinu učinjene povrede od strane zaposlenog, razmotri postojanje opravdanih razloga zbog kojih se umesto jedne od blažih mera zaposlenom mora izreći otkaz ugovora o radu, kao najteža mera. Ovo iz razloga što se propisana diskreciona vlast poslodavca ne može vršiti kao izraz njegove neograničene samovolje na štetu zaposlenog. U konkretnom slučaju osporenim rešenjem nije izvršena ocena postojanja opravdanih razloga zbog kojih poslodavac nije mogao da umesto otkaza ugovora o radu tužiocu izrekne neku blažu meru, što čini osporeno rešenje nezakonitim.

Dugostepeni sud je zaključio da tužilac nije napustio radno mesto bez odobrenja nadležlog lica, budući da je obavestio dispečera da se ne oseća dobro i da će da isključi autobus iz saobraćaja. Bez značaja su navodi žalbe da dispečeri nisu ovlašćena lica da odobre isključenje vozila iz saobraćaja, imajući u vidu da Pravilnikom o obavezama saobraćajnog osoblja nije utvrđen način na koji vozač pribavlja odobrenje neposrednog rukovodioca da se isključenje iz saobraćaja u situaciji kada nije sposoban da nastavi vožnju. Takođe, okolnost da je tužilac spornog dana 10.01.2020. godine prema rasporedu rada obavljao rad u dve smene i da je prepodnevnu smenu odradio, predstavlja okolnost zbog čega bi potvrda nadležnog lekara da nije bio u stanju da dovrši radne obaveze do kraja radnog vremena, predstavljala preterani formalizam u situaciji kada je tužilac već sledećeg radnog dana bio na svom radnom mestu i obavljao poslove.

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca za poništaj osporenog rešenja i tužbeni zahtev za otklanjanja posledica nezakonitosti vraćanjem tužioca na rad.

Odredbom člana 179. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...13/17) propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze (tačka 1.) ili učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom ili ugovorom o radu (tačka 5.).

Prema odredbama člana 78. stav 1. alineja 1. i 5. Kolektivnog ugovora tuženog od 04.10.2018. godine, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze, odnosno učini drugu povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu, odnosno Kolektivnim ugovorom, dok je alinejom 7 kao razlog za otkaz ugovora o radu propisano nepoštovanje radne discipline i to samovoljno napuštanje radnog mesta u toku radnog vremena.

Odredbom člana 79. Kolektivnog ugovora poslodavca, propisano je da poslodavac može zaposlenom za povredu radne obaveze ili nepošgovanja radne discipline iz člana 78. ovog ugovora, ukoliko smatra da postoje olakšavajuće okolnosti ili da povreda radne obaveze odnosno nepoštovanje radne discipline nije takve prirode da zaposlenom treba da prestane radni odnos, umesto otkaza ugovora o radu da izrekne jednu od sledećih mera: privremeno udaljenje sa rada bez naknade zarade u trajanju od 1-15 radnih dana, novčanu kaznu u visini do 20% osnovne zarade i opomenu sa najavom otkaza.

Kod utvrđenog da je tužilac, usled uznemirenosti i napetosti nakon dobijene informacije da mu je smanjena plata, obavestio dispečera da se ne oseća dobro i da će da isključi autobus iz saobraćaja i od dispečera dobio odobrenje, nakon čega je dovezao autobus u garažu, ostavio ključeve i predao radni nalog, a kao razlog isključenja naveo „bolest vozača“, nije bilo osnova za donošenje rešenja o otkazu, jer tužilac nije napustio radno mesto bez odobrenja nadležnog lica, kako mu je otkaznim rešenjem stavljeno na teret.

Takođe, nije bilo osnova za donošenje rešenja o otkazu i zbog nedostavljanja potvrde nadležnog lekara da nije bio u stanju da dovrši radne obaveze do kraja radnog vremena, s obzirom da je tužilac spornog dana 10.01.2020. godine prema rasporedu rada obavljao rad u dve smene i da je prepodnevnu smenu odradio, a da je već sledećeg radnog dana bio na svom radnom mestu i obavljao poslove. U takvoj situaciji, težina navedene povrede, i po stanovištu ovog suda, ne predstavlja ponašanje koje se ne može tolerisati i koje kao takvo zaslužuje meru otkaza, posebno imajući u vidu da je tužilac od 2002.godine zaposlen kod tuženog, a da tuženi nije ukazivao da se radi o zaposlenom koji je nedisciplinovan, pri čemu osporenim rešenjem nije izvršena ocena postojanja opravdanih razloga zbog kojih poslodavac nije mogao da umesto otkaza ugovora o radu tužiocu izrekne neku blažu meru.

Naime, članom 79. Kolektivnog ugovora poslodavca i članom 179.a važećeg Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05...113/17) ostavljena je mogućnost poslodavcu da umesto otkaza ugovora o radu izrekne neku od blažih sankcija propisanih navedenom odredbama, ako smatra da postoje olakšavajuće okolnosti i da povreda nije takve prirode da zaposlenom treba da prestane radni odnos. Navedeno ukazuje da zakon, kao i KU poslodavca, uvažava razlike između lakših i težih povreda radne obaveze i radne discipline i one se ogledaju u različitim posledicama, zbog čega svaka povreda ne mora biti sankcionisana najtežom disciplinskom sankcijom. Suprotno navodima revizije, diskreciono pravo poslodavca koju meru će primeniti ukoliko zaposleni učini povredu radne obaveze i ne poštuje radnu disciplinu, kao i pravo da odluči o vrsti sankcije, podrazumeva obavezu ocene svih okolnosti pod kojima je došlo do povrede radne obaveze i u skladu sa tim opravdanosti donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu kao najteže mere predviđene za povredu radne obaveze.

Kod navedenog, pravilno je rešenje o otkazu ugovora o radu poništeno kao nezakonito i odlučeno da je tuženi u obavezi da tužioca vrati na rad, u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Ostalim navodima revizije, ne dovodi se u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane odluke, budući da je drugostepena presuda doneta pravilnom primenom materijalnog prava, pri čemu isti suštinski predstavljaju ponavljanje navoda koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, a ove navode je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu dao jasne i dovoljne razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je, primenom člana 414. stava 1. ZPP, odlučio kao u prvom stavu izreke.

Kako je revizija tužene odbijena, odbijen je i njen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je primenom člana 165. stava 1. u vezi članova 153. i 154. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić