Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju su blagovremeno izjavili tužioci zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, i tužena zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što su predložili da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404 ZPP.

Tužioci i tužena su podneli odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu troškova.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljenih revizija na osnovu člana 404. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o revizijama kao izuzetno dozvoljenim u smislu člana 404. stav 1. ZPP. Predmet tražene pravne zaštite je isplata novčanih naknada predviđenih Programom restrukturiranja Kompanije „International CG“ d.p. Beograd i Komapanije „Generalexport“ d.p. Beograd, koji su prihvaćeni rešenjima Agencije za privatizaciju, čiji je pravni sledbenik tužena, a pravnosnažnom presudom je utvrđeno da su tužbeni zahtevi tužilaca delimično osnovani. Vrhovni sud nalazi da je pobijana odluka doneta primenom odgovarajućih odredaba materijalnog prava, te u skladu sa pravnim shvatanjem Vrhovnog suda izraženog u odlukama sa činjeničnim i pravnim pitanjem kao u ovoj pravnoj stvari, o pasivnoj legitimaciji tužene i o postojanju prava tužilaca na isplatu tražene naknade. Imajući ovo u vidu, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, imajući u vidu i stav izražen u presudi Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1341/16 od 31.01.2018. godine. Navodi revizije tužilaca koji se odnose na nalaz i mišljenje sudskog veštaka zapravo osporavaju ocenu izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, što ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog shodno članu 407. stav 2. ZPP. Pored toga, bitna povreda odredaba parničnog postupka, na koju revizija tužilaca ukazuje, nije razlog za posebnu reviziju, čija je dozvoljenost uslovljena ispunjenjem uslova propisanih u članu 404. stav 1. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 404. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506.stav 2. istog zakona, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate novčane naknade podneta je 26.10.2010 godine, ali je rešenjem drugostepenog suda od 12.06.2020. godine, prvostepena odluka ukinuta u odnosu na tuženu i u tom delu vraćena istom sudu na ponovni postupak. Tužioci nisu jedinstveni suparničari, u smislu člana 210. ZPP, pa se ocena dozvoljenosti revizije ceni u odnosu na svakog od tužilaca pojedinačno. Vrednost revizijom tužene pobijanog dela pravnosnažne presude u odnosu na tužioca AA je 468.725,21 dinara, tužioca BB 245.523,05 dinara, tužilju VV 736.570,88 dinara, tužilju GG 22.318,33 dinara i tužilju DD 401.766,78 dinara, a vrednost revizijom tužilaca pobijanog dela pravnosnažne presude u odnosu na tužioca AA je 571.910,98 dinara, tužioca BB 299.572,82 dinara, tužilju VV 898.720,54 dinara, tužilju GG 27.231,51 dinara i tužilju DD 490.212,24 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost pobijanih delova revizijama tužilaca i tužene u odnosu na svakog od tužilaca pojedinačno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da revizije nisu dozvoljene, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

U skladu sa iznetim, a na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahteve tužilaca i tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju, s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke.

U uvodu presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1884/24 od 19.09.2024. godine, u šestom redu usled očigledne greške u pisanju navedeno je da je prezime tužilje DD1, a trebalo je DD, ali se ova greška može u svako doba ispraviti u skladu sa članom 362. Zakona parničnom postupku, pa nije bilo od uticaja na odlučivanje o revizijama.

Predsednik veća - sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković