Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 926/25 od 20.03.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana, žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda ispravljena rešenjem istog suda P 2413/22 od 09.08.2024. godine, u delu stava drugog izreke, kojim je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da u ime i za račun tužioca uplati nadležnom organu pripadajuće doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje obračunate na najnižu mesečnu osnovicu za uplatu doprinosa u iznosu od 40.143,00 dinara i to na pojedinačne iznose navedene u ovom stavu izreke, kao i u delu stava trećeg izreke, kojim je tuženi obavezan da nakon izvršenih uplata iz stava drugog izreke, nadležnom Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje u ime i za račun tužioca popuni i podnese Prijavu podataka za utvrđivanje staža osiguranja, zarade, naknade zarade, osnovicu osiguranja i visinu uplaćenih doprinosa „Obrazac M-4“ i Prijavu promene podataka za utvrđivanje staža osiguranja, zarade, naknade zarade, osnovicu osiguranja i visinu uplaćenih doprinosa „Obrazac M-8“ a za period radnog angažovanja od 15.04.2003. do 15.10.2005. godine i od 15.04.2018. do 15.10.2018. godine. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda ispravljena rešenjem istog suda P 2413/22 od 09.08.2024. godine, u preostalom delu stava drugog izreke, preostalom delu stava trećeg izreke, kao i u stavu četvrtom izreke i predmet u tom delu vraćen sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu troškova.

Predmet tražene pravne zaštite je uplata pripadajućih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za tužioca nadležnom fondu PIO, a pravnosnažnom presudom je utvrđeno da je tužbeni zahtev delimično osnovan. O ovom pravu tužioca, sudovi su odlučili uz primenu odgovarajućih odredaba materijalnog prava iz Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, kod utvrđene činjenice da tuženi u utuženom periodu nije na pravilan i zakonit način obračunao i uplatio za tužioca nadležnom fondu PIO doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na iznose naknade za obavljeni posao ugovorene zaključenim ugovorima o privremenim i povremenim poslovima. Odluka ne odstupa od sudske prakse u predmetima sa istim pravnim osnovnom i činjeničnim stanjem kao u ovom predmetu, pa u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Tuženi u reviziji ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje što nije razlog za izjavljivanje posebne revizije u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Kako na osnovu iznetog proizilazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11... 10/23), Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi uplate doprinosa (na iznose ugovorene naknade za obavljeni posao iz ugovora o privremenim i povremenim poslovima) podneta je 23.02.2022.godine, a podneskom od 19.02.2024. godine tužba je preinačena povećanjem zahteva kojim je tužilac tražio isplatu iznosa od 420.514,66 dinara, što čini vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude, a što prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, predstavlja iznos ispod 40.000 evra.

S obzirom na to da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, to je Vrhovni sud našao da revizija nije dozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju, s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković