Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3677/22 od 24.03.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1222/22 od 22.06.2022. godine. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju pobijajući je zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu odluku u smislu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 3. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23) Vrhovni sud je ocenio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene u utuženom periodu u činu general – majora. Rešenjem tužene od 15.02.2004. godine tužilac je raspoređen na radno mesto zamenika komandanta Žandarmerije, a rešenjem MUP-a od 01.04.2004. godine raspoređen je na radno mesto samostalnog vršenja poslova organizovanja i sprovođenja posebnih akcija u resoru javne bezbednosti, a kojima je utvrđen koeficijent za obračun i isplatu plata od 16,66. Usledio je novi Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tužene u skladu sa kojima tužilac nije raspoređen, već mu je plata obračunavana primenom koeficijenta za obračun i isplatu plata po rešenju tužene od 23.04.2014. godine od 16,66, koje je utvrđeno za radno mesto na koje je tužilac raspoređen po prethodnom Pravilniku o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tužene. Tužilac se obraćao sa zahtevima tuženoj radi raspoređivanja na odgovarajuće radno mesto u skladu sa donetim Pravilnicima, a i Direktor policije je uputio dopis Kabinetu ministra policije od 22.08.2011. godine radi rešavanja radnopravnog statusa tri raspoređena radnika resora javne bezbednosti, među kojima je i tužilac. Tužilac je dobio rešenje o raspoređivanju 01.02.2014. godine, pri čemu sve do 2016. godine nije dobijao radne zadatke do stupanja na dužnost novog Direktora policije. Kada je tužilac raspoređen na radno mesto organizacije, praćenje i unapređenje poslova direktora policije, Pravilnikom o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u MUP-u od 10.05.2006. godine, ukinuto je radno mesto samostalno vršenje poslova organizovanja i sprovođenja posebnih akcija u resoru javne bezbednosti na koje je do tada bio raspoređen tužilac. Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu P1 168/20 od 30.06.2021. godine utvrđeno je da je tužilac permanentno trpeo zlostavljanje od svog nadređenog direktora policije u periodu od 04.09.2010. do 01.01.2016. godine na taj način što tužiocu nije omogućio da radi jer mu nije davao nikakve radne zadatke, niti zaduženja, zbog čega je takvim ponašanjem zlostavljao tužioca i dosuđena mu je naknada nematerijalne štete zbog zlostavljanja na radu u ukupnom iznosu od 300.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su utvrdili da tužilac nije imao status neraspoređenog lica, već status zaposlenog kod tužene bez donošenja rešenja o raspoređivanju zbog čega je tuženi usled takvog postupanja i neraspoređivanja tužiocu naneo štetu u visini razlike zarade, zbog čega je tužbeni zahtev i usvojen.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se revizijom tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Prema odredbi člana 29. stav 1. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“ broj 36/10) zaposleni koji smatra da je izložen zlostavljanju na radu od strane poslodavca sa svojstvom fizičkog lica ili odgovornog lica u pravnom licu može protiv poslodavca da podnese tužbu pred nadležnim sudom u roku iz člana 14. stav 2. ovog zakona, a prema članu 30. istog Zakona zaposleni koji smatra da je izložen zlostavljanju može u postupku pred nadležnim sudom da zahteva utvrđenje da je pretrpeo zlostavljanje, zabranu vršenja ponašanja koje predstavlja zlostavljanje, zabranu daljeg vršenja zlostavljanja, odnosno ponavljanja zlostavljanja, izvršenje radnje radi uklanjanja posledica zlostavljanja, naknadu materijalne i nematerijalne štete, u skladu sa zakonom, objavljivanje presude donete povodom tužbi iz tačke 1 - 4. ovog člana.

Polazeći od citiranih odredbi čl. 29. i 30. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, imajući u vidu da je pravnosnažnom presudom utvrđeno da je od strane Direktora policije tužene izvršeno zlostavljanje na radu prema tužiocu, tužiocu pored dosuđene nematerijalne štete po pomenutoj pravnosnažnoj presudi, sada pripada i pravo na naknadu materijalne štete primenom odredaba članova 154. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima u vidu izgubljene zarade koju je tužilac u utuženom periodu pretrpeo u visini razlike između isplaćene plate i plate koja bi mu pripala prema Pravilniku o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta kod tužene za radno mesto sa najnižim koeficijentom u činu generala, prema iznosima utvrđenim od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Dakle, neosnovano je revizijom tužene ukazano da je odlukama nižestepenih sudova pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Takođe je lišeno svakog osnova ukazivanje u reviziji i na odluku kojom je odbijen prigovor zastarelosti potraživanja. Naime, isplata razlike plate za prvi mesec od kada tužilac potražuje izgubljenu zaradu, dospeva u junu 2009. godine, dok je tužba u ovom sporu podneta 29.12.2011. godine, dakle pre isteka roka od tri godine iz člana 196. Zakona o radu, kako su pravilno ocenili nižestepeni sudovi.

Tužena nije uspela u revizijskom postupku, zbog čega joj i ne pripadaju troškovi sastava ovog vanrednog pravnog leka u smislu čl. 154. i 165. ZPP.

Iz navedenih razloga Vrhovni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković