Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3384/24 od 12.09.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba prvotužene i potvrđena prvostepena presuda u prvom, drugom i četvrtom stavu izreke presude. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev prvotužene za naknadu troškova drugostepenog postupka kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije je izjavila blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužioci su dali odgovor na reviziju.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23-dr.zakon), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Drugostepenom presudom je pravnosnažno odlučeno o zahtevu tužilaca za utvrđenje potraživanja na ime novčane naknade u visini od 200 evra po godini staža, koja je utvrđena Programom restrukturiranja Kompanije „International CG“. Nižestepeni sudovi su zaključili da tužioci imaju pravo na novčanu naknadu u visni od 200 evra po godini staža, koja je utvrđena Programom restrukturiranja, imajući u vidu da je ovim programom predviđeno da zaposleni/bivši zaposleni kompanije „International CG“ i zavisnih društava koja su osnovana od strane Kompanije „International CG“ i „General export“ imaju pravo na isplatu predmetne novčane naknade ukoliko su državljani Republike Srbije. Obaveze tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije, za namirenje prethodno predmetnih potraživanja tužilaca, zasnovano je na propustima pravnog prethodnika Agencije za privatizaciju u postupku sprovođenja nadzora u postupku ispunjenja socijalnog programa.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, načinu odlučivanja i razloge na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja niti potreba za ujednačavanjem sudske prakse. Osnov odgovornosti Agencije za privatizaciju se u odluci koja je predmet pobijanja, sastoji u obavezi da naknadi štetu nastalu usled propuštanja da raspolaže sredstvima koja su prema programu restrukturiranja bila namenjena za isplatu tužiocima, iako su ta sredstva faktički bila na odgovarajućem namenskom računu i postojalo je odobrenje za njihovu dalju distribuciju prema zaposlenima. Veštačenjem je utvrđena razlika između potraživanja koje tužioci potražuju i naplaćenog potraživanja u stečajnom postupku. Kod takvog stanja stvari, nema potrebe za razmatranjem pravnih pitanja, ujednačavanja sudske prakse, niti novog tumačenja prava ni u vezi sa odredbom člana 23a Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01...123/07). Prema toj odredbi propisana je sadržina i priroda socijalnog programa koji se zaključuje između subjekta privatizacije i zaposlenih, dok se odgovornost tužene Agencije za privatizaciju ne zasniva na ispunjenju tako ugovorenih obaveza, već na zasebnom osnovu. Revident iznosi svoje tumačenje materijalno-pravnih propisa kojima je bio uređen položaj Agencije za privatizaciju i njena odgovornost za primenu socijalnog programa utvrđenog programom restrukturiranja kompanija, što ne predstavlja relevantan osnov za izjavljivanje posebne revizije. Pozivanje revidenta na drugačiju sudsku praksu nižestepenih sudova povodom istovrsnih zahteva usmerenih prema revidentu, nije od uticaja na dozvoljenost revizije kao posebne, imajući u vidu da su Vrhovni kasacioni sud i Vrhovni sud u većem broju odluka izneli svoj stav o odgovornosti Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije u postupku restrukturiranja koji je sproveden nad Kompanijama „International cg“ i „General export“, na kom stanovištu je i pobijana drugostepena odluka.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 404. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP i našao da revizija nije dozvoljena.

Prema odredbi člana 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 24.12.2010. godine. Najviša vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude iznosi 1.420.775,82 dinara (tužbeni zahtev tužilje VV).

Imajući u vidu da navedeni novčani iznos ne prelazi zakonom propisani cenzus za dozvoljenost revizije u smislu citirane odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je zaključio da izjavljena revizija nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Zahtev tužilaca za naknadu odgovora na reviziju je odbijen, jer navedeni troškovi nisu bili potrebni za odlučivanje u postupku po reviziji.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković