Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1562/23 od 28.04.2023. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje, potvrđena prvostepena presuda i odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju iz svih zakonom predviđenih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je oceno da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog, na određeno vreme, na osnovu Ugovora o radu broj .. od 16.01.2006. godine. Aneksom ugovora o radu od 16.01.2009. godine, tužilja je kod tuženog zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, na radnom mestu ..., u trajanju od 40 časova nedeljno. Upozorenjem od 29.08.2011. godine, tuženi je obavestio tužilju da postoje razlozi za otkaz ugovora o radu jer je svojom krivicom učinila povredu radne obaveze tako što se dana 29.08.2011. godine obraćala rukovodiocu sa neuvažavanjem, da se samovoljno udaljavala sa posla 25.08. i 29.08.2011. godine i da neizvršava radne obaveze u skladu sa opisom radnog mesta, kao i da se nemarno odnosi prema radnom alatu i materijalu. Tužilji je dana 29.08.2011. godine, pokušana lična dostava Upozorenja od 29.08.2011. godine, u prostorijama poslodavca i na adresi stanovanja, ali ista nije izvršena zbog nemogućnosti uručenja na navedenoj adresi, pa je dostavljanje izvršeno preko oglasne table poslodavca. Rešenjem broj .. od 16.09.2011. godine tužilji je otkazan Ugovor o radu od 22.06.2006. godine sa Aneksom ugovora o radu od 16.01.2009. godine, zbog nepoštovanja radne discipline od strane zaposlene, uz navode da je ponašanje zaposlene takvo da ne može nastaviti rad kod poslodavca, te da se ugovor otkazuje sa danom 16.09.2011. godine. U obrazloženju rešenja navodi se da zaposlena već duže vreme ne poštuje radnu disciplinu svakodnevnim kašnjenjem, a što je utvrđeno proverom u knjigu dolazaka i kontrolom radnih prostorija, da su opomene zbog ovakog ponašanja stalne, ali da ne daju rezultate, da zaposlena nastavlja sa ovakvim ponašanjem i daje loš primer ostalima, da je zaposlena odbijala da piše izjavu o događajima zbog kojih kasni ili izlazi s posla u radno vreme, bez prethodnog javljanja. Tužilji je dana 16.09.2011. godine pokušana lična dostava rešenja od 16.09.2011. godine, u prostorijama poslodavca i na adresi stanovanja, ali ista nije izvršena zbog nemogućnosti uručenja na navedenoj adresi, pa je zbog toga rešenje objavljeno na oglasnoj tabli poslodavca 16.09.2011. godine. Tužilji je na kućnu adresu dana 04.11.2011.godine stigla radna knjižica u kojoj je videla da joj je staž upisan do 16.09.2011. godine, pa je otišla u socijalno i tražila da joj se pokaže osnov po kome je odjavljena kod tuženog, kada je dobila kopiju rešenja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da zahtev tužilje za utvrđenje da joj je radni odnos kod tuženog prestao bez pravnog osnova dana 16.09.2011. godine, nije osnovan, jer predstavlja negativno utvrđenje činjenica, što prema članu 194. stav 1. ZPP nije dozvoljeno (kada je već u toku prvostepenog postupka propušteno da se tužba u tom delu odbaci). Tužbeni zahtev je ocenjen neosnovanim i u delu u kome je tužilja tražila da se tuženi obaveže da tužilji isplati naknadu zbog sprečenosti za rad za prvih 30 dana (od 16.09.2011. godine do 15.10.2011. godine), kao i da joj naknadi štetu zbog izgubljenih zarada za period od 16.10.2011. godine do 01.06.2016. godine, sa zateznom kamatom i PIO doprinosima na te zarade, s obzirom da tužilja u sudskom postupku nije prethodno dokazala ništavost rešenja tuženog od 16.09.2011. godine, niti je takav zahtev bio postavljen. Neosnovan je i zahtev za naknadu štete zbog neiskorišćenih godišnjih odmora za period od 2009. do 2016. godine, jer je godišnje odmore za period od 2009. do 16.09.2011. godine iskoristila u celosti, a nakon toga više nije bila u radnom odnosu kod tuženog.

Po oceni Vrhovnog suda, na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužilje.

Odredbom člana 194. stav 1. ZPP propisano je da tužilac može u tužbi da traži da sud samo utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa, povredu prava ličnosti ili istinitosti, odnosno neistinitosti neke isprave. Tužba za utvrđenje može da se podnese radi utvrđivanja postojanja, odnosno nepostojanja činjenice, ako je to predviđeno zakonom ili drugim propisom.

Pravilno zaključuju nižestepeni sudovi da je tužilja tražeći da se utvrdi da joj je radni odnos kod tuženog prestao bez pravnog osnova, tražila utvrđenje negativne činjenice koja se ne dokazuje, te da je u tom delu tužba nedozvoljena, zbog čega je tužbeni zahtev tužilje u ovom delu pravilno odbijen kao neosnovan (kada je već propušteno da se u toku postupka tužba u tom delu odbaci).

Sledstveno, neosnovan je i zahtev tužilje za naknadu štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, jer je pretpostavka za njeno ostvarenje, u smislu člana 191 stav 1. Zakona o radu, prethodni poništaj kao nezakonitog rešenja o prestanku radnog odnosa, što tužilja ovde nije dokazala, niti je takav zahtev bio predmet konačno opredeljenog tužbenog zahteva od 07.07.2017. godine. Takođe, kod utvrđenog da je tužilja iskoristila godišnji odmor za period 2009. godina – 16.09.2011. godine, u kom periodu je još radila kod tuženog, sledi da je pobijana presuda pravilna i u ovom delu.

Revizijski navodi kojima se ukazuje da je preciziranim zahtevom od 27.11.2012. godine tužilja tražila da se utvrdi ništavost odluke o prestanku radnog odnosa, te da je isti usvojen delimičnom presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1 434/12 od 01.11.2017. godine, bez značaja su za drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari.

Naime, navedena delimična presuda ukinuta je rešenjem Apelacionog suda Beogradu Gž1 br. 1708/2018 od 30.11.2018. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, nakon čega je tužilja u podnesku od 07.07.2017. godine opredelila postavljeni tužbeni zahtev tako što je tražila utvrđenje da joj je bez pravnog osnova prestao radni odnos kod tuženog i naknadu štete, međutim, zahtev za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa nije postavljen, niti je eventualno tražila da drugostepeni sud o takvom zahtevu donese odluku.

Ostalim navodima revizije ukazuje se na pogrešnu ocenu dokaza, te time i na pogrešno utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno na osnovu člana 407. st.2 ZPP.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je primenom člana 165. stav 1. u vezi članova 153. i 154. ZPP odbio zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka, jer tužilja nije uspela u ovom postupku.

Iz navedenih razloga Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković