Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu reviziju, pobijajući je iz svih zakonskih razloga, s pozivom na odredbu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju posebna revizija je dozvoljena jer je potrebno tumačenje prava o primeni odredbi Kolektivnog ugovora, pa je Vrhovni sud odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tuženog, u pogonu „Tamnava zapad“. U periodu od 01.01.2021. godine zaključno sa 31.12.2022. godine, tuženi tužiocu nije isplatio zaradu u skladu sa PKU, jer je u 2021. godini tužiocu isplatio zaradu po prosečnoj vrednosti radnog sata od 221,31 dinara, koja je niža od prosečne vrednosti radnog sata iz 2020. godine (226,76 dinara), a u 2022. godini isplatio je zaradu po prosenoj vrednosti radnog sata od 219,91 dinara, koja je niža od prosečne vrednosti radnog sata iz 2021. godine (221,31 dinara). Razlika između isplaćene zarade tužiocu i zarade koja je trebala da bude isplaćena po vrednosti radnog sata u skladu sa PKU tuženog iznosi 29.624,33 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca usvojili, nalazeći da je tuženi tužiocu pričinio štetu, jer mu u utuženom periodu nije isplaćivao zaradu na način propisan odredbom člana 31. stav 3. Posebnog kolektivnog ugovora, što je utvrđeno na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštak ekonomsko-finansijske struke.

Po oceni Vrhovnog suda, ovakvo stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava zbog čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 104. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/2018), propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (stav 1.). Zaposlenima se garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruju kod poslodavca (stav 2.); u slučaju povrede iz stava 2. ovog člana, zaposleni ima pravo na naknadu štete (stav 5.). Na osnovu odredbe člana 105. istog Zakona, zarada iz člana 104. stav 1. Zakona o radu, sastoji se od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavcu (nagrade, bonuse i slično) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (stav 1.). Pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra se zarada koja sadrži porez i doprinos koji se plaćaju iz zarade (stav 2.).

Odredbom člana 107. Zakona o radu, propisano je da se osnovna zarada određuje na osnovu uslova utvrđenih Pravilnikom potrebnih za rad na poslovima za koje je zaposleni zaključio ugovor o radu i vremena provedenog na radu (stav 1). Opštim aktom utvrđuju se elementi za obračun i isplatu osnovne zarade i zarade po osnovu radnog učinka iz stava 1. i 2. ovog člana (stav 3.).

Konvencija br. 98. Međunarodne organizacije rada o pravu na organizovanje i kolektivno pregovaranje, definiše obavezu, u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom, preduzimanja mera za podsticanje i unapređivanje punog razvoja i upotrebe mehanizama dobrovoljnog pregovaranja između poslodavca ili udruženja poslodavaca i sindikata, u cilju utvrđivanja uslova rada, kolektivnim ugovorima. Zakon o radu Republike Srbije, usaglašen je sa međunarodnim konvencijama i u svojim članovima (3, 240,242, 249, 254, 256) definiše proces kolektivnog ugovaranja. Tako je propisano da kolektivni ugovori mogu biti opšti, posebni i kolektivni ugovori kod poslodavca. Poseban kolektivni ugovor za javna preduzeća i javne službe zaključuju osnivač, odnosno organ koji on ovlasti i reprezentativni sindikat. Suština kolektivnog ugovora je da se njegovo pravno dejstvo odnosi na sve pripadnike kolektiva, bez obzira na to da li su oni, individualno, dali saglasnost za njegovo zaključenje.

U konkretnom slučaju, tužiocu je zarada, u utuženom periodu, isplaćivana na osnovu ugovora o radu koji je zaključen sa poslodavcem (tuženim), a na osnovu Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije. Taj ugovor, zaradu, naknadu zarade i druga primanja reguliše u glavi VII, tako što je u članu 28.predviđeno da se zarada zaposlenog utvrđuje ugovorom o radu u skladu sa kolektivnim ugovorom, a za lica koja obavljaju poslove direktora u skladu sa odlukama nadležnih organa poslodavca. Zaposlenima se garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koje ostvaruju kod poslodavca. Zarada se sastoji od: 1) zarade koju je zaposleni ostvario za obavljeni rad i vreme provedeno na radu; 2) zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavcu (nagrade, bonuse i slično); 3) drugih primanja zaposlenog po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra se zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade. Na osnovu člana 29. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije, zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji se od: 1) osnovne zarade; 2) dela zarade za radni učinak; 3) uvećane zarade. Osnovna zarada zaposlenog je predviđena članom 30. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije i obuhvata: 1) koeficijent posla radnog mesta; 2) vrednost radnog sata i 3) mesečni fond ostvarenih radnih sati. Vrednost radnog časa predviđena je u odredbi člana 31. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije, tako što poslodavac, odnosno direktor JP EPS-a, direktor JP, direktor ODS-a, direktor Privrednog društva koje je osnovao JP EPS i Sindikat radnika EPS-a i reprezentativni sindikati JP, odnosno reprezentativni sindikati privrednog društva koje je osnovao JP EPS, u skladu sa godišnjim programom poslovanja sporazumno utvrđuju vrednost radnog časa. Prosečnu vrednost radnog časa za narednu godinu, sporazumno utvrđuju poslodavac i sindikat pre donošenja godišnjeg programa poslovanja. Prosečna zarada u tekućoj kalendarskoj godini ne može biti manja od prosečne zarade u prethodnoj kalendarskoj godini (stav 3.). Na osnovu člana 33. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije, novčani iznos osnovne zarade zaposlenog, koji je određen ugovorom o radu, obračunava se množenjem poslednje poznate vrednosti radnog časa, koeficijenta posla radnog mesta i mesečnog fonda od 174 časova rada (stav 1.). Novčani iznos osnovne zarade utvrđen ugovorom o radu zaposlenog menja se u zavisnosti od promene vrednosti radnog časa i mesečnog fonda ostvarenih časova rada u mesecu za koji se obračunava zarada (stav 2.).

Dakle, pod prosečnom zaradom predviđenom odredbom člana 31. stav 3. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije smatra se prosečna zarada kod poslodavca. Kolektivni ugovor je rezultat sporazuma postignutog između poslodavca i reprezentativnih sindikata o prosečnoj vrednosti radnog časa za sve zaposlene kod poslodavca, jer je to predmet dogovaranja. Pravna priroda kolektivnih ugovora je da oni proizvode pravna dejstva za sva lica koja pripadaju određenoj grupi (kolektivu), pa je jasno da poslodavac i reprezentativni sindikati ne pregovaraju o prosečnoj vrednosti radnog časa, i s tim u vezi prosečnoj zaradi svakog pojedinačnog člana kolektiva, već to čine za kolektiv, kao celinu.

U konkretnom slučaju, svoj zaključak o isplati niže zarade, nižestepeni sudovi zasnovali su na nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke koji je, saglasno zadatku suda, kao parametar za utvrđivanja eventualne razlike u isplaćenoj zaradi, koristio prosečnu zaradu u tekućoj kalendarskoj godini u odnosu na prethodnu kalendarsku godinu za tužioca, utvrđujući prosečnu vrednost radnog sata za tužioca u 2020, 2021. i 2022. godini, iako je saglasno odredbi člana 31. stav 3. PKU trebalo uvrditi prosečnu zaradu svih zaposlenih kod tuženog radi utvrđivanja da li je tužiocu u narednoj godini u odnosu na prethodnu isplaćena niža zarada.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će, a postupajući po primedbama iz ovog rešenja, činjenično stanje u potpunosti i pravilno utvrdi kako bi potom imao mogućnost da pravilnom primenom materijalnog prava donese novu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka jer zavisi od njegovog ishoda, na osnovu odredbe člana 163. stav 4. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković