Stavom šestim izreke, obavezani su tuženi da solidarno naknade tužilji troškove parničnog postupka u iznosu od 157.830,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom izvršnosti do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 281/23 od 07.04.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačena je označena prvostepena presuda u usvajajućem delu, tako što je odbijen „eventualni“ tužbeni zahtev za naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u odnosu na tuženog „Železnice Srbije“ za period od 01.12.2014. do 31.08.2015. godine i u odnosu na tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“ za period od 01.09.2015. do 31.12.2017. godine. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka iz stava šestog izreke prvostepene presude, tako što je odbijen zahtev tužilje da joj tuženi solidarno naknade troškove prvostepenog postupka, kao i zahtevi tuženih za naknadu troškova prvostepenog postupka. Stavom trećim izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tuženog „Železnice Srbije“ izjavljena u odnosu na četvrti stav izreke prvostepene presude. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužilja da tuženom „Infrastruktura železnice Srbije“ naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 26.860,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, pobijajući drugostepenu presudu u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka učinjenih pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

O reviziji tužilje nije bilo potrebe da se odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku, jer tužilja revizijom pobija presudu kojom je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka, pa je u takvom slučaju revizija uvek dozvoljena saglasno članu 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23 – u daljem tekstu: ZPP).

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužilje osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je do kraja avgusta 2015. godine bila u radnom odnosu kod tuženog „Železnice Srbije“. Počev od 01.09.2015. godine tužilja je u radnom odnosu kod tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“, na osnovu aneksa ugovora o radu od 28.08.2015. godine kojim je ugovoreno da tužilja ima pravo na platu i druga primanja iz radnog odnosa u skladu sa Kolektivnim ugovorom za „Železnice Srbije“ od 24.03.2015. godine. Navedenim kolektivnim ugovorom (primenjuje se i na zaposlene koje je preuzeo tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“) nije propisano, kao ni drugim aktima tuženih, da se naknada troškova za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor posebno iskazuju u nominalnom iznosu. Obračunske liste ne sadrže podatke iz kojih bi se moglo zaključiti da je u vrednosti jednog radnog časa sadržan i iznos troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“ a.d. osnovan je (sa još dva privredna društva) u postupku statusne promene tuženog „Železnice Srbije“ AD (izdvajanje uz osnivanje). Prema planu ove statusne promene, tuženi „Železnice Srbije“ nastavlja da postoji s tim što deo svojih prava i obaveza prenosi na tri novoosnovana privredna društva, koja preuzimaju i zaposlene. Privredna društva - učesnici statusne promene zaključili su 24.06.2016. godine Protokol o usvajanju informacije o sprovedenom postupku statusne promene privrednog društva „Železnice Srbije“, kojim je prihvaćeno početno stanje u poslovnim knjigama učesnika na dan 10.08.2015. godine.

S obzirom da Kolektivni ugovor od 2015. godine ne sadrži konkretnu regulativu na osnovu koje bi bila utvrđena visina predmetnih naknada, visina spornih naknada utvrđena je veštačenjem prema parametrima iz ranije važećih kolektivnih ugovora u dve varijante - prema parametrima iz člana 2. KU o izmenama i dopunama ranijih KU („Službeni glasnik RS“, br. 7/2000) i prema parametrima iz člana 157. KU(„Službeni glasnik RS“, br. 37/95) .

Tužilja je istakla, u smislu člana 197. stav 2. ZPP, dva tužbena zahteva (iako oba predstavljaju novčano potraživanje), tako što je isplatu naknada zahtevala najpre u višem iznosu, a za slučaj da sud nađe da tužilji ne pripada naknada troškova u tim iznosima, zahtevala je isplatu naknada u nižim iznosima.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom članova 104. stav 1, 105. stav 1. i 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu usvojio eventualni tužbeni zahtev i obavezao svakog od tuženih na isplatu spornih potraživanja nastalih u periodu kada je tužilja bila u radnom odnosu kod njih.

Po stanovištu tog suda, označenim zakonskim odredbama tužilji je priznato pravo na tražene naknade koje u opštem aktu - Kolektivnom ugovoru za „Železnice Srbije“ od 30.11.2002. godine sa Aneksom od 26.07.2006. godine i Kolektivnom ugovoru od 24.03.2015. godine nisu konkretizovane određivanjem parametara na osnovu kojih se njihova visina može izdvojiti iz vrednosti radnog časa, niti su posebno iskazane u obračunskim listama njene zarade. Zbog toga je i obavezao tužene na njihovu isplatu u visini utvrđenoj veštačenjem, korišćenjem kriterijuma iz Kolektivnog ugovora za JŽTP „Beograd“ od 1995. godine. Tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“ obaveže na solidarnu isplatu utuženih potraživanja nastalih pre statusne promene tuženog „Železnice Srbije“ i njegovog osnivanja, sud je odbio sa obrazloženjem da je u skladu sa protokolom od 24.06.2016. godine obaveza isplate ovih naknada samo obaveza društva preonosioca.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je tužiljin zahtev usvojen, tako što ga je odbio. Po stanovištu tog suda, saglasno članu 118. stav 1. Zakona o radu tužilja naknadu spornih troškova ostvaruje u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, kao deo osnovne zarade, jer je kolektivnim ugovorom društva prenosioca bilo predviđeno da su one uračunate u vrednost radnog časa, pri čemu su bez značaja okolnosti da se ne može utvrditi obim u kojem ove naknade učestvuju u obračunskoj vrednosti radnog časa i da njihova visina nije posebno iskazivana u obračunskim listama tužiočeve zarade.

Po stanovištu revizijskog suda, osnovano se revizijom tužilje ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je odlučivao o obavezi tužiljinih poslodavaca da joj isplate predmetne naknade.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05) propisano je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom (član 118), a Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 61/05, koji se primenjuje od 01.01.2006. godine) i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. stav 1. tačke 5. i 6), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene (član 121). Poslodavcu je od 01.01.2006. godine ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade ugovori manji ili veći iznos naknade troškova za topli obrok i regres od onog koji je određen Opštim kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko je doneta odluka kojom je predviđena visina tih naknada.

Kolektivnim ugovorom za „Železnice Srbije“ a.d. („Službeni glasnik Železnica Srbije“, br. 4 od 24.03.2015. godine), čije se odredbe o obračunu i isplati zarade, naknade zarade i ostalih primanja zaposlenih primenjuju od 01.02.2015. godine, bilo je propisano da je u vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 57. stav 2).

Vrhovni sud smatra da pravo iz navedene odredbe Kolektivnog ugovora nije konkretizovano, odnosno da se iz ovako utvrđene vrednosti radnog časa ne može utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, jer ona nije određena u nominalnom iznosu, ni aneksom, a ni u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu. Osim toga, iznosi naknada troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora moraju biti određeni linearno za sve zaposlene, što znači da ovi troškovi moraju biti naknađeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na njihovu stručnu spremu, zvanje i radno mesto. Zbog toga se ne može prihvatiti pravno stanovište drugostepenog suda da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, jer u tom slučaju visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi direktno zavisila od visine koeficijenta za konkretno radno mesto, odnosno bila bi u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što nije pravilno. Uz to, u konkretnom slučaju tuženi u toku postupka nisu dostavili sudu akt kojim je određena visina traženih naknada, niti su iznos naknada troškova za ishranu u toku rada i regres nominalno iskazali u platnim listama tužilje, sve suprotno svojim dužnostima propisanim Zakonom o radu. Iz navedenog proizlazi zaključak da akt o iznosu ovih naknada nije ni donet i da su u pogledu isplate navedenih naknada za sporni period zakonske odredbe primenjivane na štetu tužilje.

Navedene okolnosti ne isključuju pravo tužilje na isplatu traženih naknada. Pošto kolektivnim ugovorom koji se primenjivao u spornom periodu nije izvršena konkretizacija prava u pogledu određivanja iznosa naknade predmetnih troškova, visina ovih naknada ima se odrediti prema kriterijumima iz ranijeg kolektivnog ugovora koji je sadržao mehanizam za konkretizaciju ovog prava. Tuženi, kao poslodavci tužilje, dužni su da joj isplate naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za ono vreme koje je tužilja bila kod njih u radnom odnosu. Zbog toga su u tom delu osnovani navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Visina ovih naknada ima se odrediti prema kriterijumima iz prethodno važećeg Kolektivnog ugovora za JŽTP „Beograd“ od 1995. godine, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud, prihvativši drugu varijantu nalaza i mišljenja sudskog veštaka.

Imajući u vidu napred navedeno, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP,odlučio kao u stavu prvom izreke, pa je preinačio presudu drugostepenog suda, tako što je odbio žalbe tuženih i potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev i u delu odluke o troškovima parničnog postupka, dok je zahtev tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“ za naknadu troškova žalbenog postupka odbio.

Odluka o troškovima postupka, sadržana u drugom stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi s čl. 153. stav 2. i 154. ZPP, s obzirom na uspeh stranaka u ovom sporu.

Tužilji pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka u ukupnom iznosu od 58.000,00 dinara od čega 18.000,00 na ime sastava revizije i po 20.000,00 dinara na ime sudske takse na reviziju i odluku po reviziji koliko je tužilja troškovnikom tražila. Tuženi nisu solidarni dužnici i zato su, saglasno članu 160. stav 1. ZPP dužni da nadoknade tužilji ove troškove srazmerno svom udelu u predmetu spora. U konkretnom slučaju, udeo tuženog „Železnice Srbije“ u predmetu spora je 25,44%, a udeo tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“ je 74,56%, pa je shodno tome tuženi „Železnice Srbije“ dužan da tužilji naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 14.755,20 dinara, a tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“ u iznosu od 43.244,80 dinara.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković