O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2882/2021 od 04.05.2022. godine, stavom prvim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade troškova za ishranu u toku rada za period od 01.09.2018. godine do 01.10.2021. godine isplati iznos od 122.675,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do veštačenja 25.02.2022. godine u iznosu od 22.161,29 dinara i kamatu na iznos glavnice počev od 26.02.2022. godine. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.09.2018. godine do 01.10.2021. godine isplati iznos od 89.268,77 dinara sa obračunatom zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do veštačenja 25.02.2022. godine u iznosu od 15.187,56 dinara i kamatu na iznos glavnice počev od 26.02.2022. godine. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da na dosuđene iznose uplati Fondu PIO, Filijala Novi Sad, doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje po stopi koja bude važila na dan uplate doprinosa. Stavom petim izreke obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 85.078,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Stavom šestim izreke odbijen je deo tužbenog zahteva za isplatu zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova parničnog postupka od dana presuđenja do izvršnosti presude. Stavom sedmim izreke odbijen je zahtev tužilje za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2802/22 od 27.06.2022. godine, odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu tužbenog zahteva.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ispunjeni su uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog, radi ujednačavanja sudske prakse o pravu zaposlenih u zdravstvenim ustanovama na isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u spornom periodu bila zaposlena kod tuženog na radnom mestu ..., sa koeficijentom za obračun plate 7,34. U spornom periodu tuženi je tužilji obračunavao i isplaćivala zaradu u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama, tako što je koeficijent radnog mesta množila sa propisanom osnovicom za dati mesec. Tako obračunata ukupna zarada bila je manja od minimalne zarade, pa je tužilji u spornom periodu vršena korekcija plate do iznosa minimalane zarade i tužilji je u spornom periodu isplaćivana plata u visini minimalne zarade. U obračunskim listama plata tužilje kao posebna stavka nije iskazivana naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko- finansijske struke utvrđena je visina traženih naknada primenom parametara iz Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“ br. 5/08... 8/09) i prema najpovoljnijim kriterijumima za tuženu u važećim posebnim kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji, između ostalog i posebnom kolektivnom ugovoru za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su delimično usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženu na isplatu naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, primenom pravne analogije i kriterijumima u uporednim kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji koji se odnose na preduzeća koja se finansiraju iz budžeta. Po stanovištu nižestepenih sudova, minimalna zarada po definiciji iz člana 111. Zakona o radu ne može da sadrži predmetne naknade pa zato, nezavisno od utvrđenja iz Zakona o platama u državnim organima i javnim službama da koeficijent za obračun plate zaposlenih sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, tužilja ima pravo na isplatu ovih naknada jer joj je isplaćena minimalna zarada.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Članom 1. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 34/01...21/16 i dr.), između ostalog, propisano je da se ovim zakonom uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koji se finansiraju iz budžeta Republike, Autonomne pokrajne i jedinice lokalne samouprave, a članom 4. stav 2. navedenog zakona, propisano je da koeficijent za obračun plate sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 75/14) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog i za ishranu u toku rada, ako poslodavac to pravo nije obezbedio na drugi način i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, pri čemu visina troškova ishrane u toku rada mora biti izražena u novcu. Odredbe ovog zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno (član 2. stav 2).

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 13. te Uredbe, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih iz člana 1. koji se primenjuju na zaposlene u zdravstvenim ustanovama.

Prema stavu Vrhovnog kasacionog suda usvojenom na sednici Građanskog odeljenja održanoj 05.07.2022. godine, zaposleni kojima se plate isplaćuju u visini vrednosti minimalne zarade u javnim službama, kao korisnicima budžetskih sredstava, ostvaruju pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora po osnovu rada, primenom koeficijenta za obračun i isplatu plata u kojem je sadržan dodatak na ime tih naknada i sastavni je deo koeficijenta za svakog zaposlenog.

Tužilja je u spornom periodu bila zaposlena u zdravstvenoj ustanovi koja se finansira iz budžeta, pa se na utvrđivanje i obračun njene plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih nisu drugačije uređeni. Kako je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, proizilazi da ta odredba posebnog zakona isključuje primenu odredbe člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu, pri čemu i posebnim kolektivnim ugovorima za zaposlene u javnim službama nije predviđeno njihovo pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. S obzirom da je naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa u utuženom periodu tužilji isplaćivana kroz koeficijent za obračun njene plate, ne pripada joj pravo na dodatnu isplatu naknade ovih troškova koju potražuje tužbom, bez obzira na činjenicu da joj je plata isplaćivana u visini minimalne zarade.

Iz izloženih razloga, primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Tuženi je uspeo u revizijskom postupku, pa mu primenom člana 153. stav 1. i 154. ZPP pripadaju opredeljeni troškovi revizijskog postupka za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, za taksu na reviziju i taksu na revizijsku odluku u iznosu od po 14.561,00 dinara, ukupno 47.122,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić