Protiv drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu čl. 408. i 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 87/18) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se određeno ne ukazuje na bitne povrede postupka zbog kojih se revizija može podneti u smislu člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog bio zaposlen na neodređeno vreme na radnom mestu šefa lokala u ..., do 12.07.2016. godine kada mu je prestao radni odnos zbog povrede radne obaveze. Ugovorom o radu od 09.09.2014. godine, ugovoreno je da tužilac radi puno radno vreme od 40 časova nedeljno, odnosno 8 radnih sati dnevno. Odlukom tuženog o rasporedu radnog vremena od 12.05.2015. godine utvrđeno je radno vreme kod tuženog u periodu od ponedeljka do subote od 7,00 do 15,00 časova, a nedeljom od 8,00 do 13,00 časova. Utvrđeno je da je u spornom periodu 2016. godine pored tužioca radila još samo jedna zaposlena, pa se tokom vikenda tužilac angažovao na poslovima prodaje kafe van njegovog radnog vremena, što je utvrđeno iskazima svedoka. Tužilac je u ovoj parnici tražio naknadu štete u vidu neisplaćene zarade za period kada je radio van radnog vremena, čija visina je utvrđena nalazom i mišljenjem veštaka.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je prvostepena presuda preinačena i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu naknade štete na ime neisplaćene zarade u periodu od 01.01.2016. godine do 31.07.2016. godine.

Prema članu 53. Zakona o radu, zaposleni je na zahtev poslodavca dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji je planiran (prekovremeni rad), koji ne može trajati duže od 8 časova nedeljno, a zaposleni ne može da radi duže od 12 časova dnevno uključujući i prekovremeni rad. Prema članu 57. Zakona o radu, poslodavac može izvršiti preraspodelu radnog vremena kada to zahteva priroda delatnosti, organizacija rada, bolje korišćenje sredstava rada, racionalnije korišćenje radnog vremena i izvršenje određenog posla u utvrđenim rokovima. Preraspodela radnog vremena vrši se tako da ukupno radno vreme zaposlenog u periodu od 6 meseci u toku kalendarske godine u proseku ne bude duže od ugovorenog radnog vremena zaposlenog. Zaposleni se može saglasiti da u preraspodeli radnog vremena radi u proseku duže od prosečnog radnog vremena, u kom slučaju se časovi rada obračunavaju i isplaćuju kao prekovremeni rad. U slučaju preraspodele radnog vremena, radno vreme ne može da traje duže od 60 časova nedeljno.

Iz navedenih zakonskih odredaba proizilazi da poslodavac može odlukom izvršiti preraspodelu radnog vremena kada to zahteva priroda delatnosti, i iz ostalih zakonskih razloga, s tim što drugostepeni sud pravilno zaključuje da zaposleni mora biti obavešten o postojanju potrebe za preraspodelom radnog vremena, te da tužilac nije mogao samoinicijativno vršiti raspored poslova i preraspodelu radnog vremena, a iz zaključenog ugovora o radu proizilazi da je tužiocu ugovoreno puno radno vreme od 40 časova nedeljno, odnosno 8 radnih sati dnevno, pa nije postojala njegova obaveza obavljanja rada preko ovako ugovorenog radnog vremena. S obzirom na navedeno, pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je prvostepena presuda u usvajajućem delu preinačena i tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan.

Suprotno revizijskim navodima, pobijanom drugostepenom presudom nije odlučivano samo o žalbi tužioca već i o žalbi tuženog, pa je drugostepena presuda mogla biti doneta u korist tuženog. Navodima revizije ne dovodi se u sumnju utvrđeno činjenično stanje, koje se ne razlikuje od činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenoj presudi. Presude Evropskog suda za ljudska prava na koje se tužilac u reviziji poziva nisu od značaja za drugačije presuđenje u ovoj parnici, jer se ne odnose na isti činjenični i pravni osnov kao pobijana presuda.

Iz navednih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić