Iz navedenog proizlazi da su zakonom izričito propisani dodatni, posebni uslovi pod kojima revizijski sud može izuzetno dozvoliti reviziju i odlučiti o ovom pravnom leku i onda kada revizija nije dozvoljena na osnovu člana 403. tog zakonona. Isticanje pogrešne primene materijalnog prava predstavlja zakonski razlog za izjavljivanje posebne revizije, isključivo ukoliko zbog pogrešne primene materijalnog prava u drugostepenoj odluci postoji potreba da se razmatre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava.

Predmet tražene pravne zaštite je naknada materijalne štete u visini izgubljene zarade za period od 16.06.2020. godine do 28.01.2022. godine zbog umanjene sposobnosti za rad koja je nastala kao posledica povređivanja tužioca na radu, za vreme dok je obavaljao poslove za tuženog kao poslodavca, a pobijanom odlukom je potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev. Pitanje osnova odgovornosti raspravljeno je ranijom pravnosnažnom sudskom odlukom. O pravu tužioca, kao i o istaknutom prigovoru zastarelosti potraživanja, sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa stavom izraženim kroz odluke Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o zahtevima tužilaca sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, a tiče se primene odredbi članova 361. stav 1. i 376. Zakona o obligacionim odnosima, pa ne postoji potreba za novim tumačenjem prava, niti za ujednačavanjem sudske prakse. Naime, naknada štete koja će sukcesivno nastajati u budućnosti može se ostvarivati ne samo u vidu rente, već i sukcesivnim utuživanjem kojima se traži naknada štete za određeno vremensko razdoblje. U slučaju sukcesivnog utuživanja kojima se traži naknada štete za određeno vremensko razdoblje, rokovi zastarelosti za prvo utuženo potraživanje računaju se po odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, a za svako sledeće utuženo potraživanje teče novi rok zastarelosti od dana kada je prethodni spor okončan (član 392. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima).

Imajući u vidu navedeno, razloge na kojima su zasnovane presude nižestepenih sudova i navode iznete u reviziji, kao i da odluka u sporovima sa ovom vrstom tražene pravne zaštite zavisi od činjeničnog stanja utvrđenog u svakom konkretnom slučaju, a da tuženi u reviziji nije pružio dokaz o postojanju različitih odluka u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao u konkretnom slučaju i suprotnom presuđenju sudova, po oceni Vrhovnog suda u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP, za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

U parnicama iz radnih odnosa revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, prema članu 441. ZPP. Ukoliko se u takvim parnicama tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, kojim je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici iz radnog odnosa je podneta 01.02.2022. godine, a vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude je 948.740,09 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela očigledno ne prelazi napred propisani imovinski cenzus, revizija nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković