U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužilaca AA i BB, oboje iz ..., protiv tuženog Akcionarskog društva za obradu i preradu proizvoda crne metalurgije, za unutrašnju i spoljnu trgovinu građevinskim i ogrevnim materijalom ''Kopaonik'', sa sedištem u Beogradu, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1621/19 od 21.06.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 16.09.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1621/19 od 21.06.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1621/19 od 21.06.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužilaca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Mladenovcu P1 23/18 od 25.01.2019. godine, kojom je stavovima prvim i drugim izreke odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev da se ponište rešenja tuženog od 25.02.2016. godine kojima je tužiocima otkazan ugovor o radu i da se obaveže tuženi da tužioce vrati na rad, a stavom trećim izreke odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužilaca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. ZPP na koju se revizijom ukazuje. Drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio sve žalbene navode tužilaca koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog u ogranku ...., i to tužilac AA na radnom mestu ...., a tužilja BB na radnom mestu ....

Tužiocima je 30.07.2015. godine dostavljeno obaveštenje o postojanju nedostataka u radu, jer nisu ostvareni rezultati rada utvrđeni godišnjim planom, pošto ni u jednom mesecu u 2015. godini stovarište nije imalo promet i razliku u ceni, osim u julu 2015. godine, kada je ostvarena razlika u ceni od 18%. Tužiocima su date instrukcije za poboljšanje rada, uz upozorenje da će, ukoliko se ne ostvari predviđeni plan prometa i plan razlike u ceni do 30.09.2015. godine tužiocima prestati radni odnos kod tuženog zbog neostvarivanja rezultata rada. Navedeno obaveštenje tužioci su primili i potpisali 31.07.2015. godine.

Pobijanim rešenjima o otkazu ugovora o radu tužiocima je prestao radni odnos, jer nemaju potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova radnog mesta na kojima su raspoređeni. Iz obrazloženja pobijanih rešenja proizlazi da je u ogranku ..., na stovarištu ..., u 2015. godini ostvarena razlika u ceni od 470.973,00 dinara, a plan je bio 2.118.502,00 dinara, odnosno da je ostvareno 22% planiranog prometa i planirane razlike u ceni. Prema izveštaju o izvršenju plana za isto stovarište do juna 2016. godine ostvarena je razlika u ceni, i to u martu 86%, u aprilu 85,9%, u maju 40,4% i u junu 62,4%. Nakon prestanka radnog odnosa tužiocima, novi zaposleni kod tuženog su u 2016. godini ostvarili razliku u ceni od 900.000,00 dinara, dok su tužioci u prethodnoj godini ostvarili razliku u ceni od 55-66.000,00 dinara.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo iz člana 179. stav 1. tačka 1, 180. i 191. Zakona o radu i ocenili da tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje na rad nije osnovan. Tužioci nisu ostvarili rezultate rada na radnim mestima na kojima su bili raspoređeni, što proizlazi iz bilansa uspeha tuženog i izveštaja o izvršenju plana za 2015. godinu. Imajući u vidu da je nakon prestanka radnog odnosa tužiocima tuženi ostvario daleko veću dobit, izveden je zaključak da su zadaci koji se postavljaju zaposlenima kod tuženog objektivno izvodljivi, a da tužioci nisu imali potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova radnog mesta. Pobijana rešenja su doneta u zakonom sprovedenoj proceduri, pri čemu su tužioci obavešteni o nedostacima u njihovom radu, date su im instrukcije za poboljšanje rada i ostavljen im je primereni naknadni rok za poboljšanje rada koji je, imajući u vidu rezultate rada, bezuspešno protekao.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odluke nižestepenih sudova su zasnovane na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Članom 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, ... 74/2014) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu, ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to: ako zaposleni ne ostvaruje rezultate rada, odnosno nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi.

Prema članu 180. Zakona o radu, poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tačka 1. do 6. ovog zakona, zaposlenog pismenim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje osam dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. U upozorenju poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje.

Konvencija Međunarodne organizacije rada broj 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca („Službeni list SFRJ“ – Međunarodni ugovori br. 4/84, 7/91) predviđa da radniku neće prestati radni odnos zbog nezadovoljavajućeg vršenja posla, izuzev ako mu je poslodavac prethodno dao instrukcije i pisano upozorenje. U tom slučaju, takvom radniku može prestati radni odnos ako on, i posle isteka odgovarajućeg roka predviđenog za poboljšanje, nastavi i dalje da obavlja poslove na nezadovoljavajući način.

Zadatak koji se postavlja zaposlenom mora biti objektivno izvodljiv – moguć u određenom vremenskom periodu (što se ispituje u svakom konkretnom slučaju). Da bi otkaz iz ovog otkaznog razloga bio zakonit potrebno je da zaposleni objektivno moguć zadatak nije ostvario svojom krivicom- nečinjenjem ili nedovoljnim činjenjem.

U konkretnom slučaju, tužiocima je pre donošenja pobijanih rešenja dostavljeno obaveštenje da ne ostvaruju očekivane rezultate rada u obavljanju poslova na mestima na kojima su raspoređeni, date su im instrukcije na osnovu kojih bi tužioci mogli poboljšati način obavljanja svog posla i ostavljen im je određeni rok u kojem bi, poštujući date instrukcije, mogli poboljšati svoj rad, pod pretnjom prestanka radnog odnosa.

Na taj način tuženi je postupio u skladu sa odredbama Zakona o radu i navedene ratifikovane međunarodne konvencije koja, na osnovu člana 16. stav 2. Ustava Republike Srbije, predstavlja deo domaćeg pravnog poretka i neposredno se primenjuje.

Pismeno upozorenje tuženog sadrži konkretne činjenice koje ukazuju da tužioci ne ostvaruju očekivane i planom predviđene rezultate rada, a tužioci ni u naknadno ostavljenom roku nisu ostvarili očekivane rezultate rada. Ako se imaju u vidu ostvareni rezultati rada novih zaposlenih na istim radnim mestima u narednom periodu, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda otkazni razlog je posledica nedovoljnog rada, zalaganja ili neukosti tužilaca, zbog čega su pobijana rešenja o otkazu ugovora o radu zakonita, što tužbeni zahtev za poništaj rešenja i vraćanje tužilaca na rad čini neosnovanim, kako su to pravilno ocenili nižestepeni sudovi.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić