U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovan je revizijski navod da je pobijana presuda doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi stava 2. tačka 12. ZPP. Drugostepeni sud je postupao u okviru svoje nadležnosti. Presuda je zasnovana na činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku na koju je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na poslovima ... Organizacione jedinice Službe ... . Rešenjem tužene broj ../20 od 27.02.2020. godine na zahtev tužioca, istom je odobreno neplaćeno odsustvo u trajanju od šest meseci i to u periodu od 01.03.2020. do 31.08.2020. godine, zbog porodičnih i zdravstvenih problema (stav prvi izreke). Stavom drugim izreke istog rešenja odlučeno je da je tužilac dužan da se vrati na rad 01.09.2020. godine, odnosno u roku od 15 dana od dana prestanka razloga za odlazak na neplaćeno odsustvo. Dana 01.09.2020. godine tužilac se nije vratio na rad kod tuženog već je poslodavcu dostavljena potvrda o privremenoj sprečenosti za rad tužioca. Potvrdu nije dostavio tužilac, već tužiočeva majka. Tuženi je posumnjao u nepravilnost te potvrde, obratio se nadležnoj zdravstvenoj ustanovi, pa je nakon provere izabrani lekar istu poništio. Tužilac je 04.09.2020. godine podneo tuženom pisani zahtev za produženje neplaćenog odsustva u trajanju od šest meseci radi ličnih obaveza i potreba. Tuženi je rešenjem broj ../20 od 08.09.2020. godine odbio zahtev tužioca zbog smanjenog broja radnika u službi u kojoj je tužilac zaposlen. Tuženi je kao poslodavac tužiocu uputio akt upozorenja o postojanju otkaznog razloga 08.10.2020. godine. Zbog nepoštovanja radne discipline iz člana 179. stav 3. tačka 3. Zakona o radu odnosno člana 43. stav 1. tačka 1. Pravilnika o radu tuženog, po kome zaposlenom prestaje radni odnos otkazom ugovora o radu zbog neopravdanog izostanka sa posla najmanje tri uzastopna radna dana. Akt upozorenja je istaknut na oglasnoj tabli poslodavca 19.10.2020. godine jer ga tužilac nije lično primio već tužiočeva majka (o čemu je sačinjena službena beleška kod tuženog) nakon čega je tužilac 23.10.2020. godine dostavio izjašnjenje naslovljeno na prigovor. Nakon toga tuženi je doneo rešenje 29.10.2020. godine i tužiocu otkazao ugovor o radu sa 09.01.2020. godine zbog nepoštovanja radne discipline iz člana 179. stav 3. tačka 2. Zakona o radu odnosno zbog nedostavljanja potvrde o privremenoj sprečenosti za rad u skladu sa članom 103. Zakona o radu.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca nalazeći da su se stekli uslovi da tužiocu prestane radni odnos sa 01.09.2020. godine, a shodno članu 179. stav 3. tačka 3. Zakona o radu i člana 43. stav 1. tačka 1. Pravilnika o radu tuženog. Tužiocu je odobreno neplaćeno odsustvo u trajanju od šest meseci trebao je da se javi na rad 01.09.2020. godine, što nije učinio niti je izostanak opravdao, niti je dostavio potvrdu o sprečenosti za rad.

Drugostepeni sud je u svemu prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda nalazeći da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo. Rešenjem od 27.02.2020. godine tužiocu je odobreno neplaćeno odsustvo. U rešenju je naznačeno da je isti dužan da se javi na rad 01.09.2020. godine odnosno 15 dana po prestanku razloga za odlazak na neplaćeno odsustvo. Tužilac se nije javio na posao 01.09.2020. godine kako je predviđeno naznačenim rešenjem iz čega jasno proizlazi da je učinio povredu iz člana 179. stav 3. tačka 2. Zakona o radu i člana 43. stav 1. tačka 1. Pravilnika o radu tuženog. Zaključio je da je prvostepeni sud pravilno ocenio da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud zaključio da je prvostepena presuda pravilno doneta u skladu sa utvrđenim činjeničnim stanjem i pravilnom primenom materijalnog prava. Neprihvatljivi su navodi iz revizije tužioca da je tužilac imao rok od 15 dana da se javi na rad. Ovo iz razloga što je rešenjem od 27.02.2020. godine jasno naznačeno da je tužilac bio u obavezi da se javi na rad 01.09.2020. godine. Rok od 15 dana koji je predviđen iza toga predstavlja izuzetnu situaciju koju tužilac nije opravdao. Da je tužilac trebao da se javi 01.09.2020. godine i da je bio svestan te činjenice, ukazuje i okolnost da je preko svoje majke dostavio potvrdu o sprečenosti na rad od strane izabranog lekara a koja potvrda je nakon provere poništena. To ukazuje na činjenicu da je tužilac znao da treba da se javi na rad 01.09.2020. godine što nije učinio. Nakon toga podnosi zahtev za novo neplaćeno odsustvo ali je njegov zahtev odbijen pa je i rok od 15 dana, za koji se vezuje tužilac istekao jer se isti nije javio na rad sve do donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa. Iz svega toga jasno proizlazi da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo jer je pravilno ocenjeno da su se stekli uslovi u pogledu zaključka da tužilac nije poštovao radnu disciplinu i da je imalo osnova primeni člana 179. stav 3. tačka 2. Zakona o radu kao i člana 43. stav 1. tačka 1. Pravilnika o radu tuženog koji predviđa da zaposlenom prestaje radni odnos otkazom ugovora o radu ako neopravdano izostane sa posla najmanje tri uzastopna radna dana. Tuženi je ispoštovao proceduru u pogledu sprovođenja postupka za davanje otkaza, dostavio upozorenje i shodno ispoštovanoj proceduri pravilnom utvrđenom činjenično stanju pravilno primenio materijalno pravo.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

dr Ilija Zindović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković