Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 430/2024 od 15.08.2024. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u pobijanom delu stava prvog izreke koji se odnosi na isplatu zakonske zatezne kamate na iznose izgubljene zarade za period od decembra 2014. godine do 8.05.2015. godine i žalba tuženog u tom delu odbijena. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu tačke prve stava prvog izreke, u odnosu na dosuđenu zakonsku zateznu kamatu na iznose glavnice za period od 16.10.2013. godine do 30.11.2014. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu kamate na svaki mesečni iznos za period od 11. do poslednjeg dana u mesecu, a u preostalom delu presuda za isplatu zakonske zatezne kamate za ovaj vremenski period je potvrđena. Stavom trećim izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tužioca izjavljena protiv dela prvostepene presude kojim je naložena isplata zakonske zatezne kamate na pojedinačno označene iznose glavnog potraživanja za period od 01.12.2014. godine do 08.05.2015. godine. Stavom četvrtim izreke, preinačena je prvostepena presuda u tačkama drugoj i trećoj prvog stava izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu štete po pravnom osnovu neostvarenog dela zarade za radni učinak i neostvarenih godišnjih bonusa u sadržini označenoj prvostepenom presudom. Stavom petim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom, tački četvrtoj i usvajajućem delu tačke šeste, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu štete po osnovu neostvarene naknade po kolektivnom osiguranju za slučaj težih bolesti i hirurških intervencija i u vidu plaćenih troškova lečenja, u sadržini označenoj prvostepenom presudom. Stavom šestim izreke, prvostepena presuda potvrđena je u preostalom delu tačke četvrte, tačke pete i odbijajućem delu tačke šeste prvog stava izreke, a žalbe tužioca i tuženog u odnosu na taj deo odbijene su kao neosnovane. Stavom sedmim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako što je tuženi obavezan da tužiocu nadoknadi parnične troškove od 497.732,00 dinara, a zahtev za naknadu troškova preko tog do iznosa od 665.150,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate je odbijen kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim je prvostepena presuda preinačena tako što je tužbeni zahtev odbijen, tužilac je na osnovu člana 404. ZPP blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešene primene materijalnog prava.

Revizija je dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), pa je Vrhovni sud ispitao presudu u pobijanom delu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija delimično osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a tužilac revizijom ne konkretizuje relativno bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene od strane drugostepenog suda. Navodi revizije suštinski su svedeni na osporavanje pravilne primene matrijalnog prava na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi, poslodavac je tužiocu, zaposlenom rešenjem od 11.10.2013. godine otkazao ugovor o radu, sa zaključenim aneksima, kao tehnološkom višku. Presudom prvostepenog suda od 18.03.2015. godine, koja je u delu obaveze vraćanja na rad preinačena drugostepnom presudom od 25.03.2016. godine, poništeno je kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu, a tužbeni zahtev u delu za vraćanje na rad odbijen iz razloga što je tužilac tražio vraćanje na konkretno radno mesto. Tužiocu je rešenjem nadležnog Fonda od 08.10.2015. godine utvrđen potpuni gubitak radne sposobnosti kao posledica bolesti i pravo na invalidsku penziju počev od 08.05.2015. Veštačenjem je utvrđena visina spornih iznosa, po osnovima koji su traženi i o kojima je odlučeno prvostepenom presudom.

Prvostepeni sud odluku o delimičnoj osnovanosti postavljenog tužbenog zahteva zasniva na odredbama člana 191. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 32/13) i članova 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da sporni iznosi predstavljaju primanja koja bi tužilac ostvario po redovnom toku stvari u situaciji da nije bilo nezakonitog prestanka radnog odnosa, imajući u vidu regulativu Kolektivnih ugovora tuženog od 09.05.2011. i 17.04.2014. godine, Pravilnika o bližim uslovima ostvarivanja prava i načinu isplate solidarne pomoći zaposlenima NIS ad Novi Sad od 13.07.2011. godine, kao i sadržinu zaključenog Ugovora o kolektivnom osiguranju zaposlenih koji je tuženi zaključio sa „Generali osiguranje Srbija“ a.d.o. 20.02.2014. godine.

Drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalnopravne odredbe na kojima je zasnovao odluku, pošto tužiocu kao posledica nezakonitog otkaza pripada naknada štete u visini izgubljene zarade koja u sebi sadrži pripadajući porez i doprinose u skladu sa zakonom, ali ne i iznose po osnovu naknade za ishranu u toku rada, regresa za korišćenje godišnjeg odmora, bonusa, nagrada i drugih primanja po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca. Na osnovu odredbe člana 110. stav 1. Zakona o radu preinačio je prvostepenu presudu u delu dosude zakonske zatezne kamate na mesečne iznose izgubljene zarade koja je po redovnom toku stvari dospevala na kraju tekućeg, za prethodni mesec. Na osnovu člana 191. stavova 1. - 4. Zakona o radu preinačio je prvostepenu presudu i u delu za naknadu štete u visini utvrđenih iznosa po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca, po osnovu finansijske pomoći zaposlenima predviđene opštim akatima tuženog i pripadajuće naknade po Ugovoru o kolektivnom osiguranju zaposlenih koji je tuženi zaključio sa osiguravajućim društvom.

Po stanovištu Vrhovnog suda pravilno je drugostepeni sud odlučio kada je preinačio prvostepenu presudu i delimično odbio postavljeni tužbeni zahtev po osnovu neostvarene zarade za radni učinak i za godišnje bonuse, kao i za isplatu zakonske zatezne kamate na pripadajuće iznose u visini neostvarenih zarada pre dospeća. Međutim, u preostalom pobijanom delu presuda drugostepenog suda zasnovana je na pogrešnoj primeni materijalnog prava .

Odredbom člana 191. stav 2. Zakona o radu koji se primenjivao u vreme donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu 11.10.2013. godine („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 32/13), bilo je propisano da pored vraćanja na rad, kao prava na osnovu pravnosnažne odluke kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, poslodavac ima obavezu da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje.

Pravila o odgovornosti za materijalnu štetu sadržana su odredbama članova 154., 155., 185. i 189. Zakona o obligacionim odnosima. Po ovim pravilima za odgovornost je neophodno postojanje kauzaliteta između štetne radnje i posledice, a pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji bi se osnovano mogao očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Dakle, materijalna šteta u vidu izgubljene zarade i drugih primanja koja zaposlenom pripadaju kao posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa ne predstavlja apstraktno pravo, već konkretnu korist koja je za zaposlenog izostala kao posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa. Novelama Zakona o radu koje su izvršene nakon nezakonitog prestanka radnog odnosa - objavljenim u „Službenom glasniku RS“ br. 75/14, na čiju sadržinu se pozvao drugostepeni sud, izvršeno je preciziranje obima prava, ali ne i suštinski drugačije regulisanje obima prava koja zaposlenom pripadaju. Suština i smisao zakonskih odredbi koje se primenjuju u svakom, pa i konkretnom slučaju jeste da se prava vezuju za efekte rada zaposlenog i pravnog položaja u kom bi se nalazio u odsustvu nezakonitog otkaza.

Za sticanje prava po osnovu godišnjih bonusa i dela zarade za radni učinak neophodan je efektivni rad svakog zaposlenog pojedinačno, odnosno svih zaposlenih u određenoj godini, pa pravilno drugostepeni sud nalazi da po ovim pravnim osnovima tužiocu ne pripada naknada štete pošto nije učestvovao u ostvarivanju ovih prihoda tuženog. Međutim, kod utvrđenja prvostepenog suda da bi tužiocu zbog dijagnostikovane maligne bolesti i lečenja, po ugovoru o kolektivnom osiguranju zaposlenih, na osnovu procene lekara cenzora osiguravajućeg društva pripadala osigurana suma, a po opštim aktima tuženog i solidarna pomoć, u dosuđenim iznosima presudom tog suda, drugostepeni sud nepravilno odbija tužbeni zahtev zbog nepostojanja uzročno-posledične veze između poništenog otkaznog akta i neostvarene naknade po ovim osnovima. Ove naknade tužiocu bi pripadale po redovnom toku stvari da nije bilo nezakonitog otkaza, pa je tuženi pravilno obavezan na isplatu po ovim osnovima.

Pošto je tužilac samo delimično uspeo u postupku po reviziji, na osnovu odredbi članova 165. stav 2., 153. stav2. i 154.ZPP, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

Iz navedenih razloga, na osnovu odredbi člana 416. stav. 1 i člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković