Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1035/22 od 21.04.2022. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom, sedmom, osmom, devetom, desetom, jedanaestom, dvanaestom, trinaestom, četrnaestom, petnaestom, šesnaestom i sedamnaestom izreke, a žalba tuženog u tom delu odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu osamnaestom i devetnaestom izreke i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u tom delu. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je sa tužiocem zaključio više ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova na radnom mestu „elektromontera na održavanju EEO SN i NN“, i to: u periodu od 01.02.2016. godine do 31.05.2016. godine, ugovor broj 9.2.1.0-E09.04-45524/17 od 29.01.2016. godine, ugovor od 17.05.2016. godine za period od 01.06.2016. godine do 30.09.2016. godine, ugovor od 30.09.2016. godine za period od 01.10.2016. godine do 31.12.2016. godine, kojim je određeno da će tužilac kao izvršilac posla, obavljati poslove koji imaju karakter privremenih i povremenih poslova koji se sastoje u sledećem: izvodi elektromontažne radove na izgradnji, sanaciji ili rekonstrukciji postojeće nadzemne i podzemne NN i SN mreže, izvodi elektromontažne radove na remontu i izgradnji TS a, 10/0,4 kv, izvodi radove pri godišnjem pregledu u remontu TS a 35/10kv, obavlja i druge poslove po nalogu poslodavca. Članom 2. utvrđeno je da se ugovor zaključuje na period od 01.10.2016. godine do 31.12.2016. godine, a najviše 120 radnih dana u jednoj kalendarskoj godini, članom 3. ugovoreno je da će poslove iz ugovora izvršilac obavljati u ..., kao i u svim drugim mestima u kojima se obavlja delatnost poslodavca. Za period od 01.01.2017. godine do 31.03.2017. godine zaključio je ugovor od 26.12.2016. godine, ugovor od 28.03.2017. godine, za period od 01.04.2017. godine do 30.06.2017. godine, ugovor od 30.06.2017. godine za period od 01.07.2017. godine do 30.11.2017. godine, ugovor od 21.11.2017. godine za period od 01.12.2017. godine do 15.05.2018. godine, ugovor od 11.05.2018. godine za period od 16.05.2018. godine do 15.08.2018. godine, ugovor od 14.08.2018. godine za period od 16.08.2018. godine do 30.11.2018. godine, kojim je ugovoreno da će tužilac kao izvršilac poslova obavljati poslove koji imaju karakter privremenih i povremenih poslova, i to: poslovi preventivnog i korektivnog održavanja, revizija remonta i izgradnje trafostanica, nadzemnih i podzemnih vodova, hitnih intervencija i manipulacija po nalogu nadležnog TC u cilju saniranja kvarova, kao i uklanjanja uraslog rastinja, naponska ispitivanja na lokaciji kvarova na EEO srednjeg i niskog napona, poslovi pružanja tehničkih usluga kupcima električne energije, održavanje izgradnje i intervencija na mestu merenja, očitavanje brojila, zamene i demontaže mernih uređaja, izgradnja i smeštanje i kontrole mesta merenja, priključenja, prekida isporuke električne energije kupcu, isključenja i demontaže mernog mesta i vodovoda, ugovor od 28.11.2018. godine za period od 01.12.2018. godine do 28.02.2019. godine, ugovor od 26.02.2019. godine za period od 01.03.2019. godine do 31.05.2019. godine, ugovor od 30.05.2019. godine za period od 01.06.2019. godine do 31.08.2019. godine, ugovor od 30.08.2019. godine za period od 01.09.2019. godine do 31.01.2020. godine, ugovor od 31.01.2020. godine za period od 01.02.2020. godine do 10.07.2020. godine, ugovor od 06.07.2020. godine za period od 11.07.2020. godine do 28.12.2020. godine i ugovor od 25.12.2020. godine za period od 29.12.2020. godine do 22.06.2021. godine. Iz uverenja RF PIO od 15.02.2020. godine, utvrđeno je da je tužilac bio prijavljen od strane JP „EPS“ Beograd u periodu od 01.02.2016. godine do 11.07.2020. godine. Iz ugovora o radu del.br. 638/2024 od 15.03.2021. godine, utvrđeno je da je zaključen između tužioca i „Sekvester Employment“ d.o.o. Beograd i da je tužilac zasnovao radni odnos na određeno vreme počev od 15.03.2021. godine, radi ustupanja na privremeni rad u „Elektrodistribucija Srbije“ Beograd, po osnovu povećanog obima posla, obavljanja poslova radnog mesta 5843/45 elektromonter nepenjač za prijem i kontrolu MM u ogranak ..., Sektor za podršku i smanjenje gubitaka, Služba za prijem i kontrolu MM, najduže do 30.04.2021. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac u periodu od 01.02.2016. godine do 15.03.2021. godine, na osnovu sedamnaest zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova kod tuženog, neprekidno obavljao istovrsne poslove „elektromonter za održavanje EEO SN i NN“, koji su sistematizovani Pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta važećem u spornom periodu, da su navedeni ugovori zaključeni za obavljanje poslova koji ne predstavljaju privremene i povremene poslove, pa je utvrdio da su ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova ništavi i da je tužilac zaključenjem ovih ugovora zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad 01.02.2016. godine. Prvostepeni sud ocenjuje da je tuženi kroz fiktivno otkazivanje, odnosno prekide ugovora, pokušao da radni odnos tužioca predstavi kao rad van radnog odnosa, ali kako tužilac nije imao prekide u radu, u obavljanju poslova kod tuženog, koji su stalni, kontinuirani i sistematizovani, to je tuženi zaključivanjem ugovora sa tužiocem, zloupotrebio prava iz člana 197. Zakona o radu i utvrdio da su osporeni ugovori ništavi jer su protivni prinudnim propisima u smislu odredbe člana 103. ZOO , te da je tužilac počev od 01.02.2016. godine zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog.

I prema stanovištu drugostepenog suda zaključeni ugovori o privremenim i povremenim poslovima su ništavi, jer je tužilac ceo sporni period obavljao istovrsne poslove što ukazuje na postojanje stalne potrebe kod poslodavca, i što potvrđuje i sama činjenica da su u pitanju poslovi koji su sistematizovani. Međutim, kada je reč o delu zahteva tužioca koji se odnosi na utvrđenje da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog, počev od 01.02.2016. godine, drugostepeni sud nalazi da je zahtev u ovom delu neosnovan, imajući u vidu odredbu člana 27-e stav 34. Zakona o budžetskom sistemu, koji je bio u primeni u vreme nastanka spornog odnosa, i kasnije, a kojim je predviđena zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta i koji u ovom slučaju predstavlja leh specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu kojima se propisuju uslovi za preobražaj radnog odnosa sa određenog na neodređeno vreme, iz kojih razloga u konkretnom slučaju nije bilo uslova za preobražaj radnog odnosa.

Po oceni ovog suda, pobijana presuda doneta je pravilnom primenom materijalnog prava.

Članom 197. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14) propisano je da poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini zaključiti ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pravilno je ocenio prvostepeni sud da su u konkretnom slučaju ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova zaključeni protivno citiranoj odredbi člana 197. stav 1. Zakona o radu, ali je drugostepeni sud osnovano našao da se u odnosu na tuženo javno preduzeće primenjuju odredbe o zabrani zasnivanja radnog odnosa propisane Zakonom o budžetskom sistemu, koje prvostepeni sud nije imao u vidu prilikom odlučivanja.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“, broj 95/18) je propisano u članu 27e stav 34. da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2019. godine. Izuzetno od stava 34. ovog član, radni odnos sa novim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Ukupan broj zaposlenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla, lica angažovanih po ugovoru o delu, ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, preko omladinske i studentske zadruge i lica angažovanih po drugim osnovima, kod korisnika javnih sredstava, ne može biti veći od 10% ukupnog broja zaposlenih. Izuzetno od stava 36. ovog člana, broj zaposlenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla, lica angažovanih po ugovoru o delu, ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, preko omladinske i studentske zadruge i lica angažovanih po drugim osnovama, kod korisnika javnih sredstava, može biti veći od 10% ukupnog broja zaposlenih, uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva (st. 35-37). Članom 105. istog zakona, propisano je da ako su odredbe drugih zakona odnosno propisa, u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona.

Prema stavu Vrhovnog suda, odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima se propisuje zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta kod korisnika javnih sredstava su lex specialis u odnosu na odredbe člana 32. Zakona o radu, kojima je propisano da ako poslodavac ne zaključi ugovor o radu pre stupanja zaposlenog na rad, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad.

Imajući u vidu izloženo, a kako je tuženi korisnik javnih sredstava, to se na njega, po pravilnoj oceni drugostepenog suda, odnosi zabrana novog zapošljavanja, odnosno zasnivanja radnog odnosa mimo prethodno pribavljene saglasnosti nadležnog organa.

S tim u vezi, bez značaja je ukazivanje revizije na Zaključke Komisije za davanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava. Ovo zato što navedeni Zaključci predstavljaju samo brojčanu saglasnost za tuženog da može zaposliti određeni lica sa srednjom stručnom spremom, međutim, ta saglasnost ne glasi na ime i prezime tužioca, što znači da je poslodavac ovlašćen da samostalno procenjuje kada je potrebno angažovanje dodatne radne snage, kao i o tome koja će lica angažovati, a ne stvara subjektivno pravo tužioca na automatski prijem. Dakle, poslodavac samostalno odlučuje koga će i kada od lica angažovanih po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, ili na drugi način, primiti u radni odnos, a suprotno bi predstavljalo zadiranje u autonomiju poslodavca. Navedeni zaključci ne stvaraju automatski pravo za bilo kog konkretnog radnika na ugovoru o privremenim i povremenim poslovima da zasnuje radni odnos, niti obavezuje tuženog da baš sa tim radnikom zaključi ugovor o radu.

S obzirom na izloženo, neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, pa je Vrhovni sud primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužilac nije uspeo u postupku po reviziji, pa nema pravo na naknadu traženih troškova revizijskog postupka, zbog čega je primenom člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković