U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje tužilje na bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. istog zakona. Takođe, revident se samo paušalno poziva na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, bez konkretizacije koja je to povreda učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, pa su ti navodi bez uticaja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila radno angažovana kod tuženog za obavljanje poslova referenta za ... na osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova u periodu od 08.05.2017. godine, kada je zaključila prvi ovakav ugovor pa do 30.01.2020. godine kada je zaključila poslednji ugovor o privremenim i povremenim poslovima sa periodom važenja do 10.07.2020. godine. Tužilja je u celom spornom periodu obavljala istovrsne poslove koji su sistematizovani Pravilnikom o sistematizaciji poslova kod tuženog – radno mesto referenta za ... za koje se zahteva IV stručne spreme.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužilje nalazeći da je članom 197. Zakona o radu definisan rad van radnog odnosa, kojim su obuhvaćeni i ugovori o privremenim i povremenim poslovima. Pravnu prirodu ugovora ne određuje samo njegov naziv već i suština pravnog odnosa koji je njime zasnovan, te u pogledu prava, obaveza i odgovornosti ugovornih strana iz ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova imaju se primeniti odredbe zaključenog ugovora. Tužilja je zaključivanjem i izvršavanjem takvih ugovora o privremenim i povremenim poslovima jasno izrazila saglasnost volje u pogledu njenog angažovanja van radnog odnosa. Kako je ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova poseban imenovani ugovor kojim se zasniva ugovorni odnos između poslodavca i određenog lica, radno angažovanje po osnovu takvog ugovora se ne može smatrati radnim odnosom zbog čega se takav ugovor ne može konvertovati u ugovor o radu na određeno, odnosno na neodređeno vreme. Stoga, po oceni sudova u konkretnom slučaju nema uslova za utvrđenje postojanja radnog odnosa iz člana 32. stav 2. Zakona o radu jer se rad tužilje kod tuženog obavljao u formi rada van radnog odnosa po osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o privremenim i povremenim poslovima. Takođe, odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta su lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu kojima se propisuju uslovi za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, shodno odredbi člana 105. citiranog zakona.

Po oceni Vrhovnog suda, pobijana odluka zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 32. stav 1. Zakona o radu (Službeni glasnik RS", br. 24/05...95/18), propisano je da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad u pisanom obliku. Stavom 2. istog člana propisano je da ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad. Odredbom člana 37. stav 1. istog zakona, propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja za vreme trajanja tih potreba. Stavom 2. istog člana predviđeno je da poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji, sa prekidima ili bez prekida, ne može biti duži od 24 meseca. Stavom 6. navedenog člana predviđeno je da ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme.

Članom 197. stav 1. Zakona o radu propisano je da poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini zaključiti ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Zakonsko ograničenje trajanja privremenih i povremenih poslova ne može se prema navedenoj odredbi produžavati.

Tuženi je javno preduzeće koje po članu 2. stav 1. tačka 5. Zakona o budžetskom sistemu, spada u korisnike javnih sredstava, pa se u odnosu na njega primenjuju odredbe i tog zakona. Zakonom o izmenama i dopunama tog Zakona („Službeni glasnik RS“ broj 108/2013 od 06.12.2013. godine) u članu 27e dodati su novi stavovi 34. i 35., kojima je propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, a izuzetno od tog stava radni odnos sa novim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Postupak za pribavljanje saglasnosti propisan je Uredbom o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS „ br. 113/2013, 21/2014, 118/2014, 22/2015 i 59/2015). Navedena odredba člana 27e stav 34. Zakona, novelirana je kasnijim izmenama i dopunama („Službeni glasnik RS“ broj 142/2014 od 25. 12. 2014. godine, 103/2015 od 14.12.2015. godine, 99/2016 od 12.12.2016. godine, 113/2017 od 17.12.2017. godine, 95/2018 od 08.12.2018. godine, 31/2019 od 29.04.2019. godine, 72/2019 od 07.10.2019 godine i 149/2020 od 11.12.2020. godine), tako da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2020. godine. Članom 105. navedenog zakona propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona.

Navedene odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem, radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta su lex specialis i derogiraju primenu odredaba člana 37. Zakona o radu, kojima su propisani uslovi za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme i odredbe člana 32. Zakona o radu, kojima je propisano da ako poslodavac ne zaključi ugovor o radu pre stupanja zaposlenog na rad, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad, a što proizilazi iz odredbe člana 105. Zakona o budžetskom sistemu. Kod utvrđenog da je tužilja na osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o privremenim i povremenim poslovima obavljala iste poslove u periodu od 08.05.2017. godine do 10.07.2020. godine kod tuženog koji je korisnik budžetskih sredstava, da zakon tu vrstu rada tretira kao rad van radnog odnosa, to nije bilo uslova da se utvrdi da je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog i da su predmetni ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova ništavi jer su zaključeni da bi se izbeglo zasnivanje radnog odnosa, budući da se u konkretnom slučaju imaju primeniti navedene odredbe Zakona o budžetskom sistemu, kojima je u periodu tužiljinog radnog angažovanja bilo zabranjeno zapošljavanje novih lica u javnom sektoru, radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, osim u izuzetnim slučajevima uz saglasnost nadležnog organa Vlade. Kod navedenog, zakonitost radnog angažovanja tužilje u smislu odredaba Zakona o radu u predmetnom periodu ne utiče na drugačiju odluku o tužbenom zahtevu.

Navodima revizije tužilje o tome da je sve vreme bila radno angažovana za obavljanje poslova koji po svojoj prirodi ne predstavljaju privremene i povremene poslove, već su u pitanju poslovi za kojima je postojala stalna potreba i sistematizovani su aktom poslodavca, te da je tužilja faktički bila u radnom odnosu, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane odluke. Tužilja je kod tuženog bila radno angažovana po ugovorima o obavljanju privremenih i povremenih poslova u periodu kada on kao korisnik javnih sredstava nije bio u mogućnosti da zasnuje radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, osim kada za to postoji saglasnost tela Vlade i predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva, što ovde nije slučaj. Iz iznetih razloga nisu osnovni navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković