U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Zorice Bulajić i Irene Vuković, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Radmila Vučković, advokat iz ..., protiv tuženog „BB DOOM“ DOO Niš, čiji je punomoćnik Sandra Rajković, advokat iz ..., radi isplate zarade, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 5324/22 od 14.06.2023. godine i dopunskog rešenja istog suda Gž1 5324/22 od 11.10.2023. godine, u sednici održanoj 06.02.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJU SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 5324/22 od 14.06.2023. godine i dopunsko rešenje istog suda Gž1 5324/22 od 11.10.2023. godine, tako što se ODBIJA žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Nišu P1 1834/21 od 16.09.2022. godine.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužilji naknadi troškove revizijskog postupka od 80.888,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema otpravka ove presude.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1 1834/21 od 16.09.2022. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužilji na ime zarade za 2015. i 2016. godinu isplati pojedinačne opredeljene iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati 193.313,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 5324/22 od 14.06.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tuženi da joj na ime zarade za 2015. i 2016. godinu isplati pojedinačno opredeljene iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao i da joj naknadi troškove parničnog postupka. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 77.478,00 dinara.

Dopunskim rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž1 5324/22 od 11.10.2023. godine, delimično je usvojen predlog tuženog za dopunu drugostepene presude i obavezana tužilja da tuženom na ime naknade troškova parničnog postupka pored dosuđenog iznosa od 77.478,00 dinara, isplati još iznos od 31.500,00 dinara, dok je predlog tuženog za naknadu troškova postupka preko navedenog iznosa do traženih iznosa označenih u predlogu odbijen kao neosnovan.

Protiv pravosnažne presude i dopunskog rešenja donetih u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na član 404. ZPP sa dopunom revizije.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužilje.

S obzirom da je revizija tužilje dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), to nije bilo potrebe da se o istoj odlučuje kao o posebnoj reviziji.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih navoda na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zasnovala radni odnos kod tuženog ugovorom o radu od 08.10.2015. godine na radnom mestu direktor – osnivač, sa punim radnim vremenom i ugovorenom zaradom od 121,00 dinar u neto iznosu po satu rada. Dana 27.06.2016. godine tužilja je zaključila ugovor o prenosu udela kojim je u svojstvu prenosioca prenela bez naknade VV, kao sticaocu, udeo u društvu u visini od 100% osnovnog kapitala društva. Nakon toga, rešenjem tuženog od 01.07.2016. godine tužilji je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njenim radom i određeno da će joj biti isplaćena zarada, naknada zarade i druga primanja koja je ostvarila, a koja joj nisu isplaćena do dana prestanka radnog odnosa. Za period radnog angažovanja od 08.10.2015. godine do prestanka radnog odnosa 30.06.2016. godine tužilji su uplaćeni doprinosi za obavezno socijalno osiguranje, a u ovom sporu tužilja potražuje isplatu zarade za navedeni period, s obzirom da je svakodnevno dolazila na posao i obavljala rad, a zarada joj nije isplaćena. Pored poslova tehničke prirode, tužilja je obavljala i organizacione poslove, podizala novac iz banke i potpisivala platne listove za zaposlene, ali ne i za sebe. Kao ovlašćeno lice imala je deponovan potpis za raspolaganje sredstvima na računu tuženog, a pored nje deponovan potpis imala je i GG, koja tada nije bila u radnom odnosu kod tuženog. Platni spiskovi i obračunske liste za tužilju nisu potpisani od strane zaposlenog, niti od strane poslodavca. Veštačenjem je utvrđeno da su ukupno potrebna sredstva za isplatu neto zarada zaposlenima kod tuženog, za sporni period od 08.10.2015. godine do 30.06.2016. godine, iznosila 806.697,00 dinara, a da su po nalozima koje je potpisivala tužilja podignuta sredstva u iznosu od 323.722,00 dinara tako da ta sredstva nisu bila dovoljna da se isplate zarade za sve zaposlene i da su nedostajala sredstva u iznosu od 482.975,00 dinara za isplatu zarada u celini za zaposlene, pa i za tužilju. Samo za obračunatu zaradu tužilji u spornom periodu, prema obračunskim listama, bilo je potrebno 202.813,00 dinara. Posle 01.07.2016. godine nastavljena je isplata zarada i podizanje sredstava za zarade, ali je naloge potpisivala GG, jer je tužilji prestao radni odnos dana 01.07.2016. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužilji pripada pravo na isplatu zarade za obavljeni rad u spornom periodu, te je tužbeni zahtev usvojio kao osnovan.

Međutim, po oceni drugostepenog suda, tužilja svesno nije sebi isplaćivala zaradu (htela je da pomogne tuženom), pa je takvim svojim postupanjem pristala na štetu u vidu neisplaćenih zarada, a ni prilikom prestanka radnog odnosa nije promenila odluku, što je kao direktor mogla da učini (da sebi isplati zaostale zarade), pa je iz ovih razloga preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog suda stanovište drugostepenog suda je pogrešeno.

Prema članu 48. stav 1. i 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/2005...75/2014) direktor može da zasnuje radni odnos na određeno ili neodređeno vreme, zaključenjem ugovora o radu.

Odredbom člana 104. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05 ... 75/14), propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, a prema članu 121. stav 1. istog zakona, poslodavac je dužan da zaposlenom prilikom svake isplate zarade i naknade zarade dostavi obračun.

Članom 186. stav 1. Zakona o radu, poslodavac je dužan da zaposlenom, u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.

Po odredbi člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije niko se ne može odreći prava na pravičnu naknadu za rad.

Pravo na zaradu je jedno od osnovnih prava zaposlenog i ona pripada zaposlenom kao naknada za rad koji obavlja kod poslodavca. Obaveza je poslodavca da ovu isplatu zaposlenom izvrši, jer obavljeni rad daje zaposlenom pravo na isplatu odgovarajuće zarade. U konkretnom slučaju, tužilja je u spornom periodu svakodnevno dolazila na posao i radila (što nije ni bilo sporno tokom postupka), a tuženi nije dostavio nijedan dokaz o isplati zarade tužilji za obavljeni rad. Iz ovih razloga, pravilno je prvostepeni sud utvrdio da tužilji zarada za navedeni period nije isplaćena i ocenio da je tužbeni zahtev osnovan. Visina potraživanja utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke koji je obračun izvršio prema obračunskim listama tužilje za sporni period i platnih spiskova za zaposlene kod tuženog.

U pogledu troškova parničnog postupka pravilno je prvostepeni sud primenio odredbe članova 153. i 154. Zakona o parničnom postupku, a odluka o zahtevu tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka koji su mu dosuđeni dopunskim rešenjem apelacionog suda je preinačeno imajući u vidu da po žalbi u ovom postupku tuženi nije uspeo.

Iz navedenih razloga primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužilja je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu člana 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. u vezi člana 165. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi revizijskog postupka. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav revizije 18.000,00 dinara, prema važećoj Advokatskoj tarifi, i na ime sudske takse za reviziju 25.155,00 dinara i revizijsku odluku 37.733,00 dinara, prema Zakonu o sudskim taksama, te je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Zahtev tuženog za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju je odbijen, s obzirom da ovi troškovi nisu bili nužni za vođenje parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP, pa je na osnovu člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković