Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1072/24 od 24.09.2024. godine, stavom prvim izreke, žalba tužene je delimično usvojena i prvostepena presuda preinačena u pobijanom utvrđujućem delu (stav treći izreke), tako što je odbijen tužbeni zahtev da se utvrdi da je tužiocu radni odnos na određeno vreme kod tužene prerastao u radni odnos na neodređeno vreme počev od 07.05.2021. godine do 08.05.2021. godine. Stavom drugim izreke, žalba tužioca u celosti i žalba tužene u preostalom delu su odbijene i prvostepena presuda u preostalom usvajajućem delu odluke o tužbenom zahtevu i delu odluke o troškovima postupka potvrđena. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je po zanimanju ..., sa srednjom stručnom spremom ... stepen. Sa tuženom je zaključio dva ugovora o radu na određeno vreme i to ugovor od 03.05.2019. godine za period do 02.05.2020. godine i ugovor od 03.05.2020. godine za period do 02.05.2021. godine, na radnom mestu glavni .../.../... u organizacionoj celini, Poslovna jedinica ..., Sektor .., Odeljenje ... . Po donošenju rešenja o prestanku radnog odnosa na određeno vreme usled isteka roka na koji je radni odnos zasnovan, tužena je sa tužiocem zaključila šest Ugovora o obavljanju povremenih i privremenih poslova, u periodu od 22.04.2021. godine do 03.10.2023. godine, za rad na istim poslovima sistematizovanim kod tužene. Tužena je više puta nadležnom ministarstvu upućivala molbe za davanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje korisnika javnih sredstava i zaključcima Komisije za davanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava donetih u periodu od 26.05.2020. godine do 27.09.2023. godine je dobila saglasnost za prijem u radni odnos na neodređeno vreme ukupno 50 izvršilaca sa srednjom stručnom spremom, na osnovu kojih saglasnosti je zasnovala radni odnos sa trećim licima, ali ne i sa tužiocem.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, drugostepeni sud je primenom materijalnog prava iz odredbi Zakona o radu i Zakona o budžetskom sistemu ocenio pravilnom odluku prvostepenog suda da su nezakoniti ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova zaključeni između parničnih stranaka i da je tužena u obavezi da tužioca vrati na rad, s tim što je utvrdio da je tužiocu radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme 08.05.2021. godine. Prema datim razlozima, tužilac je kod tužene po isteku dva zaključena ugovora o radu na određeno vreme, u kontinuitetu dužem od 24 meseca po osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o privremenim i povremenim poslovima obavljao iste sistemantizovane poslove kod tužene, koji nisu privremenog i povremenog karaktera, već poslove za čijim obavljanjem postoji konstantna potreba, a za koje je tužilac ispunjavao tražene uslove. Ocenio je da odredba člana 27k Zakona o budžetskom sistemu nije prepreka za prerastanje radnog odnosa iz određenog u neodređeno vreme, jer tužena nije dokazala da bi zasnivanje radnog odnosa sa tužiocem na neodređeno vreme bilo preko 70% ukupnog broja lica kojima je prestao radni odnos na neodređeno vreme u prethodnoj kalendarskoj godini, pri čemu je tužena dobila saglasnost ministarstva za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme za radna mesta za koja tužilac ispunjava uslove, na koja je zaposlila druga lica, a nije dokazala ni da nije imala obezbeđena sredstava za isplatu zarade sa pripadajućim porezima i doprinosima.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužene ukazuje da je zaključak nižestepenih sudova zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 37. Zakona o radu propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba. Poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1.ovog člana, na osnovu kojih se radni odnos sa zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2.). Ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona, ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koji je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (stav 6.).

Po članu 197. Zakona o radu poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa nezaposlenim licem, zaposlenim koji radi nepuno radno vreme - do punog radnog vremena i korisnikom starosne penzije (stav 1). Ugovor iz stava 1. ovog člana zaključuje se u pisanom obliku (stav 2).

Zakon o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“, br. 54/2009 ... 149/2020), važeći u spornom periodu, u odredbi člana 27k propisuje novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava. Stavom 1. te odredbe propisano je da je u periodu od 1. januara 2021. godine do 31. decembra 2023. godine korisnicima javnih sredstava dozvoljeno da bez posebnih dozvola i saglasnosti u tekućoj kalendarskoj godini prime u radni odnos na neodređeno vreme i radni odnos na određeno vreme u svojstvu pripravnika do 70% ukupnog broja lica kojima je prestao radni odnos na neodređeno vreme po bilo kom osnovu u prethodnoj kalendarskoj godini (umanjen za broj novozaposlenih na neodređeno vreme i određeno vreme u svojstvu pripravnika u toj kalendarskoj godini), dok o prijemu novozaposlenih na neodređeno vreme i određeno vreme u svojstvu pripravnika iznad tog procenta odlučuje telo Vlade, na predlog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje Ministarstva. Stavom 2. istog člana propisano je da se zapošljavanje iz stava 1. ovog člana može realizovati ukoliko korisnik javnih sredstava ima obezbeđena sredstva za plate, odnosno zarade, sa pripadajućim porezom i doprinosima za novozaposlene, kao i pod uslovima i u skladu sa procedurama predviđenim posebnim propisima.

Odredbom člana 105. Zakona o budžetskom sistemu, propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa tim zakonom, primenjuju se odredbe tog zakona.

Iz navedenog proizlazi da se odredbe Zakona o budžetskom sistemu u odnosu na odredbe Zakona o radu nalaze u odnosu posebnog prema opštem zakonu i da se zato primenjuje pravilo da odredbe posebnog zakona derogiraju odredbe opšteg zakona.

Kako tužena prema Zakonu o budžetskom sistemu spada u korisnike javnih sredstava, to se odnosu na nju primenjuju odredbe tog zakona kao lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu kojima se propisuju uslovi za preobražaj radnog odnosa iz određenog u radni odnos na neodređeno vreme.

U konkretnom slučaju, tužilac je radio kod tužene u periodu od 03.05.2019. godine do 02.05.2021. godine po osnovu dva ugovora o radu na određeno vreme, nakon čega su doneta rešenja o prestanku radnog odnosa usled isteka roka na koji je radni odnos sa tužiocem zasnovan, a tužilac je kod tužene na istim poslovima nastavio da radi bez prekida po osnovu više sukcesivno zaključivanih ugovora o privremenim i povremenim poslovima, koje zakon tretira kao rad van radnog odnosa, zaključno sa ugovorom od 03.10.2023. godine.

Međutim, bez obzira što je tužena u periodu radnog angažovanja tužioca kod tužene dobila saglasnost nadležnog tela Vlade Republike Srbije za prijem više lica u radni odnos na neodređeno vreme na radna mesta za koje je tužilac ispunjavao uslove, to ne znači da tužiocu automatski radni odnos na određeno vreme prerasta u radni odnos na neodređeno vreme, niti davanje te saglasnosti znači nužnu obavezu tužene da sa tužiocem zasnuje radni odnos. Poslodavac saglasno svojim potrebama, organizaciji i procesu rada samostalno procenjuje kada je potrebno da popunjava upražnjena radna mesta kao i za koga će se opredeliti za prijem u radni odnos na neodređeno vreme. Davanje saglasnosti tela Vlade RS za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme sa novim zaposlenima sa srednjom stručnom spremom koju poseduje i tužilac, predstavlja samo mogućnost za novo zapošljavanje na neodređeno vreme određene kategorije lica za koje je saglasnost data, ali isključivo prema potrebama poslodavca, koji je jedini ovlašćen da odlučuje kako o samom procesu rada koji organizuje tako i o broju i strukturi izvršilaca u tom poslu.

Sledom navedenog, po oceni Vrhovnog suda, nije bilo uslova za udovoljenje tužbenom zahtevu, pa je Vrhovni sud na osnovu člana 416.stav 1. ZPP stavom prvim izreke preinačio nižestepene odluke i odbio tužbeni zahtev.

Prema uspehu tužene u sporu, primenom čl. 153, 154., 163. i 165. ZPP, pripada joj pravo na naknadu troškova celokupnog postupka u ukupnom iznosu od 182.250,00 dinara i to za sastav odgovora na tužbu 24.750,00 dinara, za pristup i zastupanje tužene od strane punomoćnika advokata na dva održana ročišta po 29.250,00 dinara (58.500,00 dinara), za sastav žalbe i revizije po 49.500 dinara (99.000,00 dinara), primenom Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata važeće na dan preduzimanja tih parničnih radnji. Tuženoj nisu na teret tužioca dosuđeni troškovi sudskih taksi na odgovor na tužbu, na žalbu, odluku o žalbi, reviizju i odluku o reviziji, jer prema Zakonu o sudskim taksama u sporovima iz radnog odnosa zaposleni ili bivši zaposleni plaća taksu na podneske i na odluke samo ako se zahtev odnosi na novčano potraživanje, što nije situacija u konkretnom slučaju.

Iz navedenih razloga, primenom člana 165. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Tužiocu ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković