Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3551/23 od 05.04.2024. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Paraćinu, Sudska jedinica u Ćupriji P1 69/23 od 21.09.2023. godine.

Protiv pravnosnažne predude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba postupku.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20, 10/23 – drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP, i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na poslovima radnog mesta izvršni direktor za poslove ..., kao jedini izvršilac. Ugovorom od 01.03.2017. godine, koji je zaključen između tužioca kao zaposlenog i tuženog kao poslodavca, tužilac je zasnovao radni odnos na određeno vreme do 31.03.2017. godine. Odlukom direktora, tužilac je imenovan na mesto izvršnog direktora za ... poslove, počev od 01.03.2017. godine do 01.03.2019. godine. Aneksom ugovora o radu od 06.03.2017. godine tužiocu je produženo trajanje radnog odnosa na određeno vreme kod tuženog, na istim poslovima izvršnog direktora za poslove ..., do 01.03.2019. godine. Aneksom ugovora o radu od 02.03.2019. godine tužiocu je produženo trajanje radnog odnosa na određeno vreme na istom radnom mestu koje je do tada obavljao do 02.03.2021. godine. Tuženi je doneo rešenje broj ../2021 od 08.03.2021. godine, kojim je konstatovao da je tužiocu dana 03.03.2021. godine prestao radni odnos usled isteka roka na koji je zasnovan. Navedeno rešenje je tužilac primio dana 08.03.2021. godine. Radno mesto na kome je tužilac radio je predviđeno Odlukom o izmeni i dopuni Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizacije poslova kod tuženog od 12.06.2019. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da su se u konkretnom slučaju, na osnovu člana 37. stav 6. Zakona o radu, stekli uslovi za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, s obzirom da je na istim poslovima, koji su trajni, kontinirani i predviđeni Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova, tužilac radio kod tuženog duže od 24 meseca neprekidno (od 01.03.2017. godine do 03.03.2021. godine), s tim da je po isteku 24 meseca nastavio da radi na osnovu saglasnosti tuženog poslodavca - novog zaključenog ugovora o radu na određeno vreme, a tuženi je pritom zloupotrebio pravo iz člana 37. stav 1. navedenog zakona. Drugostepeni sud je ocenio i da je na tuženom bio teret dokazivanja činjenica koje su bitne za primenu člana 27k Zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“, broj 149/20), važećeg u vreme prestanka radnog odnosa tužiocu, ali da te činjenice tuženi, na kome je bio teret dokazivanja, nije dokazao u prvostepenom postupku.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo, a tuženi osnovano na to u reviziji ukazuje.

Odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu, propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba. Prema stavu 2. tog člana, poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana, na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca. Stavom 6. istog člana je propisano da ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme.

Tuženi spada u korisnike javnih sredstava, zbog čega se u odnosu na njega primenjuju i odredbe Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 54/09 sa kasnijim izmenama i dopunama). Zakonom o izmenama i dopunama tog zakona („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 149/2020), dodat je član 27k, kojim je u stavu 1. bilo propisano da u periodu od 01. januara 2021. godine do 31. decembra 2023. godine, korisnicima javnih sredstava dozvoljeno je da bez posebnih dozvola i saglasnosti u tekućoj kalendarskoj godini prime u radni odnos na neodređeno vreme i radni odnos na određeno vreme u svojstvu pripravnika do 70 % ukupnog broja lica kojima je prestao radni odnos na neodređeno vreme po bilo kom osnovu u prethodnoj kalendarskoj godini (umanjen za broj novozaposlenih na neodređeno vreme i određeno vreme u svojstvu pripravnika u toj kalendarskoj godini), dok o prijemu novozaposlenih na neodređeno vreme i određeno vreme u svojstvu pripravnika iznad tog procenta odlučuje telo Vlade na predlog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje Ministarstva.

Uredba o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava (''Službeni glasnik RS'', br. 159/2020), članom 1. predviđa da se tom uredbom bliže uređuje postupak za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava i za lica utvrđena članom 27k Zakona o budžetskom sistemu (''Službeni glasnik RS'', br. 54/09 ...149/20). Prema članu 2. st. 1. i 2. te uredbe, saglasnost iz člana 1. ove uredbe daje Komisija za davanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava (u daljem tekstu: komisija), obrazovana Odlukom o obrazovanju Komisije za davanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava (''Službeni glasnik RS'', br. 113/13...25/18), u sastavu utvrđenom tom odlukom i posebnim rešenjima, a sastav Komisije objavljuje se na internet stranici Vlade i ažurira po potrebi, u slučaju bilo kakve izmene. Prema članu 3. stav 1. ove uredbe, molbu za novo zapošljavanje i za odobravanje dodatnog radnog angažovanja, u smislu člana 27k st. 1, 2, 4. i 6. zakona, korisnik javnih sredstava podnosi nadležnom ministarstvu, odnosno drugom nadležnom organu iz člana 4. stav 1. ove uredbe.

Zakon o budžetskom sistemu, kojim je propisan poseban postupak za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava je lex specialis u odnosu na Zakon o radu, koji propisuje uslove za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, pošto je odredbom člana 105. Zakona o budžetskom sistemu propisano da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa ovim Zakonom, primenjuju se odredbe ovog Zakona. S tim u vezi, suprotno zaključku drugostepenog suda, u konkretnom slučaju je na tužiocu bio teret dokazivanja da je tuženi imao saglasnost Komisije za davanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava za prijem u radni odnos na neodređeno vreme u trenutku kada su se stekli uslovi za preobražaj njegovog radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, odnosno da je u skladu sa ograničenjem propisanim članom 27k stav 1. Zakona o budžetskom sistemu kod tuženog poslodavca u tom trenutku postojala mogućnost za prijem u radni odnos na neodređeno vreme bez posebnih dozvola i saglasnosti, a koje činjenice tužilac nije dokazao, niti je na njima zasnovao tužbeni zahtev. Kod napred utvrđenog, u konkretnom slučaju nema uslova da radni odnos tužiocu na određeno vreme po zakonu preraste u radni odnos na neodređeno vreme. U skladu sa tim, zakonita je odluka tuženog od 08.03.2021. godine, kojom je samo konstatovano da je tužiocu prestao radni odnos zbog isteka roka na koji je zasnovan, jer se radi o rešenju koje ima deklarativni karakter, a posledično je neosnovan i zahtev tužioca za vraćanje na rad u smislu člana 191. Zakona o radu, s obzirom na njegov akcesorni karakter. Iz tih razloga, Vrhovni sud je preinačio nižestepene odluke i odbio tužbeni zahtev tužioca.

Sledom izloženog, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Pošto tužilac nije uspeo u parnici, nema pravo na naknadu troškova parničnog postupka, a dužan je da tuženom, u smislu odredaba člana 153. stav 1, člana 154. i člana 163. stav 1. ZPP, naknadi troškove koji su mu bili potrebni radi vođenja ove parnice. Troškovi priznati tuženom, u granicama postavljenog zahteva, obuhvataju njegove izdatke na ime angažovanja punomoćnika iz reda advokata, i to: za sastav odgovora na tužbu i jednog obrazloženog podneska u iznosu od po 8.250,00 dinara, za zastupanje na četiri održana ročišta po 9.000,00 dinara, za sastav žalbe iznos od 16.500,00 dinara i za sastva revizije iznos od 49.500,00 dinara, ukupno 118.500,00 dinara, sve odmereno primenom važeće Advokatske tarife u vreme preduzimanja navedenih radnji.

Na osnovu odredbe člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je doneo odluku kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković