Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 87/18), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, Ukazivanje revidenta na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, nije bilo predmet ocene ovog suda, jer se radi o povredama koje se ne mogu smatrati revizijskim razlogom u smislu odredbe člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zasnovala radni odnos kod tužene na osnovu ugovora o radu broj 1/2014 na određeno vreme, na period od 16.09.2014. godine do 30.06.2016. godine, na poslovima radnika u ... . Tužilji je radni odnos prestao na osnovu rešenja tužene od 31.01.2015. godine, zato što je neopravdano odsustvovala sa rada u periodu od 28.12.2014. godine do 22.01.2015. godine i zbog zloupotrebe svojih ovlašćenja, jer je prisvojila robu i novčana sredstva u ukupnom iznosu od 37.800,00 dinara, uz napomenu da joj radni odnos prestaje dana 28.12.2014. godine. Tužilja se na pisano upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu od 22.01.2015. godine izjasnila odgovorom od 27.01.2015. godine, navodeći da je dana 04.01.2015. godine, kada je došla na posao dobila usmeni nalog da treba da iskoristi godišnji odmor u trajanju od 15 dana i da će u tom roku dobiti rešenje o otkazu ugovora o radu, negirala je da je prisvojila robu i novčana sredstva u navedenom iznosu, i navela je da je sa radom završila u 18,00 časova, nakon čega su sa radom nastavili vlasnici ugostiteljskog objekta. Osim toga, tužilja je navela da je zapisnik od 27.12.2014. godine sastavljen bez njenog prisustva i prisustva ostalih zaposlenih, kao i da je radila i 28.12.2015. godine, kada nije obaveštena o bilo kakvim nepravilnostima. Tužilji je dana 16.01.2015. godine ponuđen sporazumni raskid ugovora o radu koji je ona odbila da potpiše, a isti nije potpisan ni od strane tuženog. Iz zapisnika tužene od 27.12.2014. godine, potpisanog od strane vlasnice ugostiteljskog objekta BB, njenog supruga VV i njihovog sina GG, proizilazi da je kontrolnim popisom utvrđen manjak robe u ukupnoj vrednosti od 38.900,00 dinara. Kontrolnom popisu nisu prisustvovali ... AA, ovde tužilja i DD, niti bilo ko od ostalih zaposlenih.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, kada su poništili kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužilji.

Članom 179. stav 2. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14), propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze, i to: ako zloupotrebi položaj ili prekorači ovlašćenja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da se u radnjama tužilje nisu stekla obeležja povrede radne obaveze, zbog čega nije osnovan otkazni razlog iz člana 179. stav 2. tač. 2. Zakona o radu. Naime, da bi bio zakonit otkaz ugovora o radu zbog povrede radne obaveze potrebno je da postoji protivpravna radnja zaposlenog i njegova krivica za tu radnju u stepenu namere ili krajnje nepažnje. Kod utvrđenog da kontrolnom popisu od 27.12.2014. godine, kojim je utvrđen manjak robe u ukupnoj vrednosti od 38.900,00 dinara, pri čemu nije konkretizovano koja roba i u kojoj količini je oduzeta, niti o kom iznosu novca se radi, sačinjenog bez prisustva računopolagača, tužilje i DD, niti bilo ko od ostalih zaposlenih, a da tužena nije sprovela interni postupak radi utvrđivanja odgovornosti tužilje za nastali manjak, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je rešenje o otkazu ugovora o radu tužilji nezakonito jer je izostalo utvrđenje krivice tužilje za povredu radne obaveze koja joj se stavlja na teret.

Osim toga, ne stoji ni otkazni razlog zbog neopravdanog odsustva tužilje sa rada, imajući u vidu da je tužilja u svemu postupala u skladu sa usmenim nalozima poslodavca u pogledu obima posla, pa tako i u vezi korišćenja godišnjeg odmora u spornom periodu, a tuženi nije doneo rešenje o korišćenju godišnjeg odmora tužilji u smislu odredbi člana 75. Zakona o radu.

Ovo iz razloga što je u postupku po tužbi radi poništaja odluke o otkazu ugovora o radu, teret dokazivanja postojanja otkaznog razloga na tuženom poslodavcu, pa u situaciji kada ti dokazi izostanu, rešenje o otkazu ugovora o radu tužilje je nezakonito. To dalje znači da u konkretnom slučaju tuženi nije dokazao da je tužilja i neopravdano izostala sa rada u spornom periodu, a zahtev tužilje je osnovan u delu za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu.

Revizijski navodi tužene su neosnovani, jer se istima ukazuje na iskaze saslušanih svedoka, čime se zapravo ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza, te time i na pogrešno utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno na osnovu člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić