Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4814/21 od 06.12.2021. godine, stavom prvim izreke potvrđena je prvostepena presuda u stavovima drugom, trećem, četvrtom, petom i šestom izreke i žalba tužioca u ovom delu odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tužioca izjavljena protiv stava sedmog izreke prvostepene presude. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu plati troškove drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dao odgovor na reviziju, uz zahtev za naknadu troškova.

Ispitujući pobijanu odluku u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem tuženog br. .. od 29.12.2014. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu radu od 15.05.2012. godine (sa aneksom od 10.09.2014. godine), s pozivanjem na članove 179. stav 2. tačka 5. i 192. Zakona o radu i član 52. stav 2. tačke 5. Kolektivnog ugovora (KU) tuženog, zbog učinjene povrede radne obaveze dana 25.09.2014. godine „necelishodno i neodgovarajuće korišćenje sredstava za rad“ (član 53. stav 1. tačka 10. KU) i prouzrokovanje materijalne ili nematerijalne štete poslodavcu bez obzira na vrednost (član 53. stav 1. tačka 25. KU), tako što je radeći na poslovima magacionera u Odeljenju veleprodaje 4. u maloprodajnom objektu Tempo ..., upravljao visokodohvatnim viljuškarom neprilagođenom brzinom, udarivši prvo u teretna kolica kojim je upravljao zaposleni BB, a zatim je istim sredstvom za rad udario u zid blizu magacinskih vrata objekta, čime je neodgovorno koristio sredstva za rad i prouzorkovao poslodavcu materijalnu štetu. Donošenju rešenja prethodilo je upozorenje tuženog br. .. od 28.10.2014. godine o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu tužiocu, koje je tužilac primio istog dana, u kome je detaljno opisan način povrede radne obaveze koju je učinio, uz dostavljanje video snimka sa sigurnosne kamere o događaju od 25.09.2014. godine, fotografije oštećenja, izjave zaposlenog BB od 25.09.2014. godine i izjave menadžera programa prehrane VV od 25.09.2014. godine). Tužilac se 25.09.2014. godine izjasnio na upozorenje.

Iz iskaza saslušanih svedoka i pregleda video kamere događaja utvrđeno je da je tog dana tužilac vozio viljuškar brzinom koja nije bila prilagođena datim okolnostima, s ozbirom na to da je viljuškarom obišao potrošača sa kolicima, a nakon toga pri pokušaju ulaska u magacinski prostor udario u teretna kolica kojim je upravljao drugi zaposleni, a zatim i u zid magacinskih vrata (na kome su vidljiva oštećenja u vidu napuklina), čime je ugrozio i bezbednost potrošača. Tom prilikom limenke sa koka kolom koje je prevozio taj zaposleni (svedok BB) pale su sa teretnih kolica, a njihov sadržaj se rasuo po podu iako je menadžer programa prehrane VV više puta upozoravao viljuškariste zbog toga što ne koriste lance radi obezbeđenja prostora u kome rade i zbog brzine koju koriste u toku obavljanja posla, pa i tužioca (koji je bio obučen za bezbedno rukovanje sa ručnim električnim viljuškarom). Veštačnjem je utvrđeno da izgubljena zarada tužioca od 01.12.2019. godine do 24.07.2020. godine iznosi 1.889.591,63 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom odredaba članova 179. stav 2. tačka 5., 180. i 191. Zakona o radu odbili zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu od 20.04.2016. godine, vraćanje na rad i naknadu štete zbog izgubljenih zarada za utuženi period, kao i za uplatu traženih doprinosa na tražene iznosa na ime naknade štete jer je tužilac svojom krivicom učinio povrede radnih obaveza koje su mu stavljene na teret.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 ... 75/14), propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom, odnosno ugovorom o radu.

Kolektivnim ugovorom tuženog od 27.08.2014. godine, članom 52. stav 2. tačka 5. propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze, između ostalog, i ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu članom 53. stav 1. među kojima su „necelishodno ili neodgovorno korišćenje sredstva za rad“ (tačka 10.) i „prouzrokovanje materijalne ili nematerijalne štete poslodavcu bez obzira na vrednost“ (tačka 25.).

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su se u radnjama tužioca stekla obeležja povrede radne obaveze iz člana 53. stav 1. među kojima su „necelishodno ili neodgovorno korišćenje sredstva za rad“ (tačka 10.) i „prouzrokovanje materijalne ili nematerijalne štete poslodavcu bez obzira na vrednost“ (tačka 25.) učinjene krivicom tuženog koji je i ranije bio opominjan zbog upravljanja sredstvom za rad neprilagođenom brzinom i uslovi za otkaz ugovora o radu iz člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 ... 75/14). Stoga mu je predmetnim rešenjem tuženog od 29.12.2014. godine zakonito prestao radni odnos. Pre otkaza ugovora o radu, tuženi poslodavac je tužioca pisanim putem upozorio na postojanje razloga za otkaz, u skladu sa obavezom iz člana 180. Zakona o radu. Kako je tužiocu zakonito prestao radni odnos, to nema osnova da bude vraćen na rad kod tuženog u smislu člana 191. Zakona o radu i da mu tuženi naknadi štetu zbog izgubljenih zarada u utuženom periodu.

Suprotno navodima revizija u konkretnom slučaju nije povređena procedura davanja otkaza. U dostavljenom upozorenju (koje je prethodilo donošenju predmetnog rešenja) tuženi se na okolnost učinjene povrede radne obaveze uz pozivanje, između ostalog, i na fotografiju nastalog oštećenja, koje je tužilac imao prilike da pregleda, kao i video snimak, suprotno nije dokazao, a činjenica da je video eventualno nejasan, nije ovde od uticaja jer su nižestepeni sudovi ocenom i drugih izvedenih dokaza nesumnjivo utvrdili da je tužilac izvršio povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret.

Ostale revizijske navode Vrhovni sud ocenjuje neosnovanim, zato što se njima posredno ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što na osnovu člana 407. stav 2. ZPP nije dozvoljen revizijski razlog.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Zahtev tuženog za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju odbijen je kao neosnovan jer nisu bili potrebni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP.

Na osnovu člana 165. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković