.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 4163/2022
05.07.2023. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, dr Ilije Zindovića, Marije Terzić, Zorana Hadžića i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milica Petrović, advokat iz ..., protiv tuženog JKP Gradskog saobraćajnog preduzeća „Beograd“ iz Beograda, radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1372/22 od 27.05.2022. godine, u sednici održanoj 05.07.2023. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1372/22 od 27.05.2022. godine.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1372/22 od 27.05.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1372/22 od 27.05.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 6980/21 od 10.03.2022. godine, kojom je obavezan tuženi da tužiocu na ime razlike u visini predviđene isplaćene naknade za troškove ishrane na radu koji se isplaćuje u gotovom novcu isplati, za period od oktobra 2018. godine do septembra 2021. godine, određene novčane iznose sa zakonskom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate sve bliže određeno u stavovima prvom i drugom izreke, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 42.934,00 dinara. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi, kao neosnovan.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP.
Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS”, br. 72/11…18/20), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti prvna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. ovog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.
Pravnosnažnom presudom, tužiocu je dosuđena razlika između utvrđene visine naknade troškova za ishranu u toku rada, predviđene Kolektivnim ugovorom tuženog i naknade koja joj je po tom osnovu isplaćena u utuženom periodu. Ugovorena visina naknade predstavlja neto iznos naknade, koji se kao takav ima u celosti isplatiti tužiocu jer u situaciji kada jasno nije definisano posebnim aktom kako se vrši isplata onda se mora prihvatiti da ona bude isplaćena u neto iznosu.
Imajući u vidu razloge na kojima je zasnovana pobijana presuda, Vrhovni kasacioni sud je stanovišta da nema osnova da se dozvoli odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog o navedenom pravnom pitanju. Zaposleni u skladu sa odredbom člana 118. stav 1. tačka 5. Zakona o radu ima pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada, a visina troškova mora biti izražena u novcu. Bez obzira na ustanovljen princip zarade, koji u skladu sa odredbom člana 105. Zakona o radu u sebi sadrži poreze i doprinose koji se plaćaju iz zarade, pojedinačne odredbe kolektivnih ugovora i ugovora o radu tumače se onako kako su definisane, odnoso onako kako glase. Bruto princip zarade podrazumeva da zarada u sebi sadrži poreze i doprinose, pri čemu se u ugovoru o radu i drugim relevantnim aktima uvek navodi i neto iznos zarade. U situaciji kada se u aktima poslodavca ne navede konkretni novčani iznos koji se po određenom osnovu ima isplatiti zaposlenom, ne može se na štetu zaposlenih pretpostaviti odnosno zaključiti da je reč o ugovorenom bruto iznosu. Naknada po osnovu troškova ishrane u toku rada mora biti izražena u novcu i svako drugačije ugovaranje isplate ove naknade je ništavo.
Imajujući u vidu navedeno, Vrhovni sud nalazi da ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa i u interesu ravnopravnosti građana, za ujednačavanjem sudske prakse, odnosno novim tumačenjem prava, pa je primenom člana 404. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke rešenja.
Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tuženog nije dozvoljena.
Prema članu 441. ZPP revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu u ovoj vrsti spora, dozvoljenost revizije se ima ceniti prema člana 403. stav 3. ZPP, prema kome revizija nije dozvoljena ukoliko vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.
Tužba radi isplate naknade za troškove ishrane na radu podneta je sudu dana 17.11.2021. godine, a preinačena 18.02.2022. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude je iznos od 108.447,30 dinara, što prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe (1 evro=117,5848 dinara) predstavlja protivvrednost iznosa 922,29 evra.
Kako u sporu iz radnog odnosa koji se odnosi na potraživanje u novcu, vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to revizija tuženog nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP.
Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Gordana Komnenić,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
