Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, sa izmenama), u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog do 30.12.2016. godine, kada joj je isti prestao na osnovu sporazuma E.br. .. od 29.12.2016. godine. Tuženi je 12.03.2014. godine doneo odluku br. .. o isplati zajma zaposlenima u pojedinačnom iznosu od 62.500,00 dinara, prema kojoj se zajam ima otplaćivati obustavom pojedinačnih rata od zarade, odnosno naknade zarade zaposlenima, a služba obračuna je dužna da pre isplate zajma od svakog zaposlenog pribavi izjavu da on prihvata da se otplata zajma vrši na ovaj način. Tužilja je potpisala izjavu od 11.03.2014. godine kojom je dala saglasnost da joj se navedeni iznos od 62.500,00 dinara, po osnovu odluke poslodavca br. .., obustavlja od zarade, odnosno naknade zarade i da će u slučaju prestanka radnog odnosa pre isteka roka za otplatu zajma ili pre početka otplate zajma, vratiti poslodavcu neplaćeni iznos zajma sa danom prestanka radnog odnosa. Sporazumom o prestanku radnog odnosa od 29.12.2016. godine tuženi se obavezao da tužilji isplati stimulativnu naknadu u neto iznosu od 1.503.567,00 dinara a istim sporazumom tužilja se saglasila da joj se prilikom isplate ta naknada umanji za iznos svih dospelih i nedospelih novčanih obaveza koje ima prema tuženom. Rešenjem tuženog od 16.01.2017. godine tužilji je priznato prvo na otpremninu zbog odlaska u penziju u visini tri prosečne zarade po zaposlenom isplaćene kod tuženog kao poslodavca za decembar 2016. godine u iznosu od 342.468,00 dinara. Tužilji je stimulativna naknada isplaćena u punom iznosu iz sporazuma od 29.12.2016. godine, dok je prilikom isplate otpremnine ista umanjena za iznos zajma. Tužilja je tužbenim zahtevom tražila isplatu novčanog iznosa od 62.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, za koji iznos joj je tuženi umanjio otpremninu, dok je tuženi osporio tužbeni zahtev navodeći da tužilja isplatom umanjene otpremnine nije oštećena jer joj je umanjenje izvršeno u skladu sa odlukom o isplati zajma zaposlenima i u skladu sa izjavom koju je tužilja tim povodom potpisala.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da tužilja nije dala saglanost da se umanjenje po osnovu zajma vrši od otpremnine već samo od stimulativne naknade i zarade odnosno naknade zarade, zbog čega je zaključio da je na ovaj način tuženi postupio suprotno odredbi člana 123. stav 1. Zakona o radu koji predviđa da poslodavac može novčano potaživanje od zaposlenog naplatiti obustavljanjem od njegove zarade samo na osnovu pravnosnažne odluke suda, u slučaju utvrđenim zakonom ili uz pristanak zaposlenog.

Drugostepeni sud je zauzeo stanovište da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, pa je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, smatrajući da se tužilja saglasila da joj se neisplaćeni iznos zajma naplati prilikom prestanka radnog odnosa i da tuženi nije protivpravno postupio kada joj je za iznos zajma umanjio otpremninu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pogrešno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu.

Predmet tužbenog zahteva je potraživanje neisplaćenog dela otpremnine. Otpremnina po svojoj prirodi predstavlja jednu od zakonom utvrđenih mera zaštite zaposlenih za čijim radom je prestala potreba, pri čemu je pravo na otpremninu članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije definisano kao neotuđivo pravo kojeg se niko ne može odreći. U konkretnom slučaju nije bilo sporno da je tužilja dana 11.03.2014. godine tuženom dala izjavu kojom se obavezala da će, ukoliko joj radni odnos prestane pre isteka krajnjeg roka za otplatu zajma, neisplaćeni iznos zajma vratiti prilikom prestanka radnog odnosa. Međutim, iz sadržine navedene izjave, drugostepeni sud nije mogao izvesti zaključak da je tužilja dala saglasnost da se njena otpremnina umanji za preostali dug po osnovu ugovora o zajmu, s obzirom na to da tako nešto nije bilo izričito navedeno u ovoj izjavi.

Takođe, članom 4. sporazuma o prestanku radnog odnosa od 29.12.2016. godine tužilja je dala saglasnost da joj se prilikom isplate stimulativne naknade ista umanji za iznos svih dopselih i nedospelih novčanih obaveza koje ima prema poslodavcu, ali se ova saglasnost nije odnosila na umanjenje otpremnine, s obzirom na to da je ovim sporazumom stimulativna naknada utvrđena u neto iznosu od 1.503.567,00 dinara, dok je rešenjem o isplati otpremnine od 16.01.2017. godine iznos otpremnine utvđen na iznos od 342.468,00 dinara. Kod ovakvog stanja stvari proističe pravo tuženog da tužilji umanji iznos stimulativne naknade, ali ne i iznos otpremnine. Otpremnina nije mogla biti prebijana za iznos odobrenog zajma. Potraživanje tužilje prema tuženom – isplata otpremnine i potraživanje tuženog prema tužilji – isplata odobrenog zajma nije podobno prebijanju, jer se ne može zapleniti (član 341. stav1. tačka 1. ZOO) imajući u vidu odredbu člana 60. stav 2. Ustava RS.

Shodno svemu navedenom, tek nakon isplate otpremnine poslodavac ima mogućnost da od tužilje tužbom ili na drugi način potražuje isplatu neisplaćenog dela zajma ali ni u kom slučaju nije ovlašćen da izvrši umanjenje otpremnine iz razloga što za tako nešto ne postoji pravni osnov.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

S obzirom na to da je tužilja uspela u postupku po reviziji, to joj na osnovu člana 153. i 154. ZPP pripada pravo na naknadu nužnih i opredeljenih troškova revizijskog postupka. Visina troškova odmerena je na ime nagrade advokata za sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, kao i na ime takse za reviziju u iznosu od 8.600,00 dinara i na ime odluke po reviziji u iznosu od 12.900,00 dinara, ukupno 33.500,00 dinara, iz kog razloga je odlučeno kao u stavu drugom izreke primenom odredbe člana 165. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić