Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovan je revizijski navod da je pobijana presuda doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. u vezi tačke 3. jer je tužba podneta u zakonskom roku. Presuda je zasnovana na činjeničnom stanju utvrđenom pred drugostepenim postupkom nakon otvaranja rasprave i na istoj je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme po ugovoru od 30.09.2011. godine. Više puta menjano mu je radno mesto pri čemu je dodavan opis poslova. Prilikom povređivanja radio je na pripremi u pogonu ... u novoj celini fabrike ... . Dana 26.04.2012. godine oko 17 časova dok je obavljao svoja redovna radna zaduženja čišćenja proizvodnog prostora tužilac je povredio tako što je pri silasku niz metalne stepenice na drugom gazištu usled klimanja stepeništa izgubio ravnotežu i pao u desni ugao rampe na armiranu betonsku podlogu kojom prilikom je zadobio povredu desne šake i zgloba kvalifikovana kao laka telesna povreda. Osetio je bol u levoj butini usled uvijanja slabinskog dela kičme koja se kasnije usled teških fizičkih poslova koje je obavljao na rad kod tuženog razvio u diskusherniju. Tužilac je po nalogu svog neposrednog rukovodioca dobio zadatak da sa BB izvrši čišćenje rampe. To se događalo u prilikama kada proizvodni proces u pogonu nije u toku. Na osnovu izvedenih dokaza i veštačenja veštaka zaštite na radu utvrđeno je da je tužilac prilikom silaženja niz stepenice izgubio ravnotežu. Do gubljenja ravnoteže došlo je zbog toga što je stepenište bilo neispravno jer je bilo nestabilno, zadnja dva gazišta su bila nestabilna i to se stabilizovalo na taj način što je postavljen kamen. Zbog povrede zgloba na ruci nosio je longetu i gips, a zbog povrede kičme – ušinuća, išao je na lečenje. Bolovi su bili jaki pa je to dovelo do depresije i pokušaja samoubistva. Prilikom povređivanja trpeo je određeni bol jakog intenziteta, trpeo je određeni strah. Veštačenjem od strane konzilijuma lekara utvrđeno je da kod istog postoji umanjenje životne aktivnosti od 20%. Ne može da nosi teži teret, ima trnjenje leve noge sve do prstiju levog stopala, ima bolove prilikom ustajanja, tokom dnevnih aktivnosti kao što je rad u prirodnom položaju, dizanje tereta a sve aktivnosti koje zahtevaju savijanje kičmenog stuba i dužeg stajanja što dovedi do bolova. Ima otežan hod, smanjenu pokretljivost i smanjenu pokretljivost kičme koja je vidljiva. To je uzrokovalo i estetsku naruženost srednjeg stepena a prilikom povređivanja trpeo je primarni strah, jakog, srednjeg i lakog intenziteta kako je naznačeno shodno oceni nalaza konzilijuma veštaka ortopeda za neuropsihijatriju i neurohirurga. Na stepenicama nije postojao gelender – rukohvat da bi tužilac mogao da preduzme neke radnje prilikom pada da ne dođe do takvih povreda.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, drugostepeni sud je zaključio da postoje propusti tuženog i da je isti odgovoran za nastalu štetu koja je nastupila kod tužioca, te da tužilac shodno članu 200. ZOO ima pravo na naknadu tražene štete. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka zaštite na radu utvrđeno je da tuženi nije preduzeo sve mere zaštite na radu, a stoji činjenica da je tužiocu bilo naloženo da preduzme naznačene radnje pri čemu je morao da siđe niz stepenice koje nisu bile osposobljene i stabilne za hodanje preko istih. Shodno članu 200. ZOO drugostepeni sud je pravilno opredelio visinu naknade štete za pretrpljeni fizički bol, za pretrpljeni strah i estetsku naruženost kao i za opšte umanjenje životne aktivnosti.

Drugostepeni sud izričito ne navodi u svojoj odluci da u ovom slučaju ne postoji podeljena odgovornost tj. doprinos tužioca nastanku štete. Međutim, iz utvrđenog činjeničnog stanja koje navodi drugostepeni sud a koje pravilno ocenjuje, stoji da je tužiocu bilo naloženo od strane pretpostavljenog da preduzme naznačenu radnju, što automatski implicira i na okolnost da se ne može smatrati da postoji podeljena odgovornost u ovom slučaju kao i zaključku da drugostepeni sud nije doneo pravilnu odluku i pravilno ocenio da u ovom slučaju ne postoji doprinos tužioca nastanku štete. Očigledno je da su bolovi koji se nakon toga javili kod tužioca a što je nastalo nakon povređivanja gde postoji uzročno-posledična veza između povrede i kritičnog događaja, o čemu su se veštaci detaljno izjasnili, te da se može prihvatiti da kod tužioca postoji umanjenje opšte životne aktivnosti od 20% a utvrđeno je i u čemu se sastoji to umanjenje životne aktivnosti koju je drugostepeni sud detaljno opisao u svojoj presudi. Shodno tome pravilno je opredeljen i iznos vezano za umanjenje opšte životne aktivnosti koje je kod tužioca trajno, to će sve imati negativne posledice po njegov dalji život i životnu aktivnost.

Neosnovani su i navodi iz revizije da od strane Fonda PIO nije utvrđeno da kod istog postoji invaliditet jer za utvrđivanje invaliditeta kod tužioca nije od značaja da nije utvrđena povreda koja se desila kritičnog momenta i da kod tužioca postoji umanjenje životne aktivnosti. Ovo i zato što pitanje invalidnosti i njegove sposobnosti za rad u odnosu na činjenicu da li kod tužioca postoji umanjenje opšte životne aktivnosti su dve kategorije i ne mogu se poistovećivati niti se u ovom slučaju može smatrati da ne postoji umanjenje opšte životne aktivnosti ako tužiocu od strane Fonda PIO nije utvrđeno da postoji određena invalidnost.

Neosnovani su i navodi tuženog da je tužiocu previsoko određena naknada nematerijalne štete po svim osnovama. Ovo iz razloga što je drugostepeni sud imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje i okruženje gde se živi, pravilno opredelio iznose kao satisfakciju koja tužiocu služi kao zadovoljenje zbog svega što se desilo prilikom povređivanja i činjenice da će određene posledice da trpi u budućnosti. Takva naknada štete predstavlja vid satisfakcije za sve ono što se dogodilo i što će tužilac trpeti u budućnosti. Iznosi su adekvatno određeni shodno životnom okruženju, standardu i visini pretrpljenog straha, bola, umanjenja životne aktivnosti i stepena naruženosti.

Pravilna je i odluka suda vezano za troškove postupka. Ostali navodi iz revizije nisu takvog značaja da mogu dovesti do drugačije odluke suda.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

dr Ilija Zindović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković