Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu na određeno vreme kod tužene na radnom mestu ... za AOP-.... Rešenjem tužene od 05.05.2005. godine, tužilji je prestao radni odnos sa 06.06.2005. godine, zbog prestanka potrebe za njenim radom. Po donošenju tog rešenja, tužilja je podnela tužbu protiv tužene radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanja na rad. Tužbeni zahtev tužilje je usvojen presudom Vrhovnog kasacionog suda od 16.11.2011. godine, kojom su preinačene drugostepena i prvostepena presuda i poništeno kao nezakonito rešenje tužene od 03.06.2005. godine i tužena obavezana da tužilju vrati na rad i rasporedi je na odgovarajuće radno mesto i poveri joj radne zadatke koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi i radnom iskustvu u roku od osam dana po prijemu presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. U ostalom delu za naknadu štete zbog izgubljene zarade, nižestepene presude su ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Pravnosnažnom presudom od 14.05.2013. godine, tužena je obavezana da tužilji na ime neisplaćenih zarada za period od 06.06.2005. godine do 31.03.2012. godine isplati pretrpljenu štetu a pravnosnažnom presudom od 25.11.2016. godine, obavezana je da tužilji po istom osnovu isplati naknadu štete za period od 01.04.2012. godine do 30.06.2016. godine. Tužilja je 20.04.2012. godine, na osnovu pravnosnažne presude, podnela predlog za izvršenje, na osnovu kog predloga je doneto rešenje o izvršenju 17.05.2012. godine. Ovim rešenjem naloženo je tuženoj kao izvršnom dužniku da tužilju kao izvršnog poverioca vrati na rad u roku od pet radnih dana po prijemu rešenja, pod pretnjom kažnjavanja. Zaključkom od 19.09.2012. godine, zaključen je izvršni postupak usled namirenja izvršnog poverioca. Navedeni zaključak je istaknut na oglasnoj tabli suda 11.09.2012. godine, skinut sa oglasne table 19.09.2012. godine, a spis predmeta arhiviran 11.01.2016. godine.

Tužilja je bila prijavljena kao nezaposleno lice u periodu od 22.06.2005. godine s tim da je u vremenskom periodu od 07.06.2005. godine do 06.06.2006. godine bila korisnik novčane naknade. Visina izgubljene zarade tužilje za period od 01.07.2016. godine do 31.05.2019. godine, sa uvećanom zaradom na ime minulog rada, utvrđena je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, kojim je utvrđena i visina jubilarne nagrade koju bi tužilja ostvarila za 40 godina rada u radnom odnosu kod tužene.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, primenom člana 164. Zakona o radu, te člana 154. stav 1. i 155. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje. Po stanovištu tog suda, donošenjem nezakonitog rešenja o prestanku radnog odnosa, tužena je povredila pravo tužilje kao zaposlene pa je odgovorna za štetu koju je tužilja pretrpela u visini zarada koje bi ostvarila u utuženom periodu u kom tužena tužilju nije vratila na rad.

Drugostepeni sud je zaključio da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo i da se zaključak prvostepenog suda ne može prihvatiti, te je prvostepenu presudu preinačio i odlučio odbijanjem tužbenog zahteva. Ovakvu odluku drugostepeni sud je doneo primenom odredbi člana 237. i 238. te člana 75. i 77. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“ br. 37/11...139/14), koji je važio u vreme pokretanja izvršnog postupka od strane tužilje radi vraćanja na rad. Naime, odlučni značaj drugostepeni sud je dao činjenici da je zaključkom izvršnog suda od 19.09.2012. godine zaključen izvršni postupak a koja odluka se u smislu člana 77. Zakona o izvršenju i obezbeđenju donosi po namirenju izvršnog poverioca.

Osnovano se revizijom tužilje ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Naime, pravne posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa, što je ovde slučaj, propisane su odredbom člana 191. Zakona o radu, tako što ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kom zaposleni nije radio (stav 1.).

Shodno citiranoj zakonskoj odredbi, vraćanje zaposlenog na rad u slučaju nezakonnitog prestanka radnog odnosa, jeste pravo zaposlenog, kao i pravo da zahteva naknadu štete u vidu izostalih zarada od momenta donošenja nezakonitog rešenja o prestanku radnog odnosa pa sve do vraćanja na rad. Kada zaposleni radnik ishoduje pravnosnažnu presudu o vraćanju na rad a poslodavac ne izvrši dobrovoljno tu presudu, zaposlenom stoji na raspolaganju pokretanje postupka prinudnog izvršenja, po proteku paricionog roka (rok za dobrovoljno izvršenje obaveze). Postupak izvršenja radi vraćanja zaposlenog na rad propisan je Zakonom o izvršenju i obezbeđenju u odredbama člana 381-385 tog zakona. U pogledu načina sprovođenja izvršenja, odredbom člana 383. Zakona o izvršenju i obezbeđenju predviđeno je da se izvršenje radi vraćanja zaposlenog na rad sprovodi izricanjem novčane kazne poslodavcu i njegovom odgovornom licu. U rešenju o izvršenju određuje se primereni rok za vraćanje zaposlenog – izvršnog poverioca na rad i određuje se izvršnom dužniku novčana kazna u određenom iznosu ako radnju ne preduzme u roku. Na predlog izvršnog poverioca sud će istovremeno sa donošenjem rešenja o izvršenju novčane kazne (zbog nepostupanja izvršnog poverioca po rešenju) doneti novo rešenje kojim se određuje novi primereni rok za vraćanje zaposlenog na rad ili raspoređivanje na određene poslove i izriče nova novčana kazna izvršnom dužniku, viša od prethodnih, koja će biti izvršena opet pod uslovom da radnju ne preduzme u roku. Ovaj postupak se ponavlja sve dok poslodavac ne izvrši svoju obavezu. Kada poslodavac vrati zaposlenog na rad, on je izvršio radnju na koju je obavezan a o čemu je dužan da sudu priloži dokaze. Izvršni postupak se okončava obustavom ili zaključenjem. U ovom drugom slučaju, odluka se donosi u situaciji kada je izvršni poverilac namiren, odnosno kada je vraćen na rad.

U konkretnom slučaju, tužilja potražuje naknadu štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, tvrdeći da je tužena nije vratila na rad. Tužilja ovu naknadu potražuje za period od juna 2016. godine do maja 2019. godine, a rešenje o zaključenju izvršnog postupka je doneto pre toga- 19.03.2012. godine. Stoga je odlučna činjenica u ovoj pravnoj stvari, od koje zavisi pravo tužilje na naknadu štete, da li je tužena tužilju vratila na rad u izvršnom postupku. Prvostepeni sud je, kada je doneo odluku o usvajanju tužbenog zahteva, pošao od toga da tužena tokom postupka nije osporila činjenicu da tužilju nije vratila na rad. Drugostepeni sud je, međutim, cenio rešenje o zaključenju izvršnog postupka koje se donosi u situaciji kada je izvršenje sprovedeno i na osnovu njega zaključio da tužilja jeste vraćena na rad, što njen tužbeni zahtev čini neosnovanim.

Ovakav zaključak drugostepenog suda za sada se ne može prihvatiti kao pravilan budući da je isti donet bez uvida u spise izvršnog predmeta. Po oceni Vrhovnog suda, tek nakon uvida u te spise, odnosno isprave na osnovu kojih je navedeni zaključak donet, može se sa izvešnošću utvrditi ova činjenica. Ovo sve tim pre kada se ima u vidu da tužena tokom postupka nije osporila da tužilja nije vraćena na rad.

Stoga će drugostepeni sud u ponovnom postupku otkloniti nedostatke na koje je ukazano ovim rešenjem radi utvrđenja činjenica koje su od značaja za donošenje odluke o tužbenom zahtevu tužilje za naknadu štete. Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od konačnog ishoda spora.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković