Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3052/2023 od 17.08.2023. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu stava prvog izreke i u stavu drugom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom u smislu odredbe člana 404. ZPP.

Vrhovni sud je reviziju tužene razmotrio primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon).

Odredbom člana 404. stav 1. ZPP propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili potrebe novog tumačenja prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, imajući u vidu prirodu spora, sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i date razloge o osnovanosti tužbenog zahteva, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava. Predmet tražene pravne zaštite o kome je odlučeno pobijanom pravnosnažnom presudom je naknada nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, strah i duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti usled povrede koju je tužilja zadobila tokom obavljanja redovnih radnih dužnosti u okviru poslova svog radnog mesta. O ovom pravu tužilje sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava iz člana 164. Zakona o radu, i članova 154. stav 1. i članova 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima. Vrhovni sud je ocenio da su nižestepeni sudovi prema činjenicama utvrđenim u ovoj pravnoj stvari doneli odluku u skladu sa pravnim shvatanjem koje je izraženo kroz odluke Vrhovnog suda i Vrhovnog kasacionog suda, u kojima je odlučivano o zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom. Nižestepene presude ne odstupaju od dosadašnje prakse niti u pogledu osnova odgovornosti tužene kao poslodavca tužilje, niti u pogledu dosuđenih iznosa naknade tužilji. Pored toga, uz reviziju nisu priložene presude u kojima je drugačije odlučivano o istovetnim ili sličnim situacijama, ali i da ima sličnog identiteta ne bi se moglo zaključiti da se radi o različitoj sudskoj praksi, budući da visina naknade nematerijalne štete zavisi od od utvrđenog činjeničnog stanja i okolnosti konkretnog slučaja.

Iz navedenog razloga, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade nematerijalne štete podneta je 25.07.2022. godine. Vrednost predmeta spora je 800.000,00 dinara, a pobijanim delom pravnosnažne presude tužena je obavezana da tužilji na ime naknade nematerijalne štete isplati 350.000,00 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni sud našao da revizija tužene nije dozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković