.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 4256/2022
22.03.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović, Zorice Bulajić, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miodrag Stević, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5215/21 od 10.02.2022. godine, u sednici održanoj 22.03.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5215/21 od 10.02.2022. godine, kao posebnoj reviziji.
PREINAČUJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5215/21 od 10.02.2022. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2917/18 od 29.10.2018. godine, u delu stava prvog izreke i u stavu drugom i trećem izreke, tako što se ODBIJA tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade štete zbog neisplaćene naknade za obavljeni rad, za period od 01.06.2013. godine do 23.05.2016. godine, isplati ukupan iznos od 1.586.435,57 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene iznose od dospelosti do isplate i da u korist tužioca, za isti period, na navedene iznose uplati doprinose na račun RF PIO u iznosu od 688.806,21 dinara, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka.
OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 63.750,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude, dok se zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju odbija kao neosnovan.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2917/18 od 29.10.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete za izostalu zaradu i novčanu naknadu od 01.06.2013. godine do 23.05.2016. godine, isplati ukupan iznos od 1.860.721,47 dinara i to po osnovu neisplaćene zarade iznos od 1.586.435,57 dinara, a po osnovu novčane naknade iznos od 370.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svake pojedinačne naknade zarade, pa do isplate. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da na račun Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje na ime neuplaćenih doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje za tužioca uplati iznos od 688.806,21 dinara, za period od 01.06.2013. godine do 23.05.2016. godine. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 236.208,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5215/21 od 10.02.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke, kojim je obavezana tužena da tužiocu isplati na ime naknade štete zbog neisplaćene naknade za obavljeni rad, za period od 01.06.2013. godine do 23.05.2016. godine, ukupan iznos od 1.586.435,57 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene iznose od dospelosti do isplate, u stavu drugom izreke, kojim je obavezana tužena da na navedene iznose u korist tužioca Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje, za period od 01.06.2013. godine do 23.05.2016. godine u iznosu od 688.806,21 dinara, kao i u stavu trećem izreke. Stavom drugim izreke, određeno je da svaka strana snosi svoje troškove postupka po žalbi.
Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odlučuje primenom odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Tužilac je podneo odgovor na reviziju.
Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 18/20), za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj, imajući u vidu različitu sudsku praksu apelacionih sudova u istoj činjenično pravnoj situaciji, pa je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u stavu prvom izreke.
Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene od februara 2009. godine, istovremeno radio je i u kosovskoj policiji, u kojoj je radni odnos zasnovao 2005. godine. U periodu od februara 2009. godine do juna 2013. godine tužilac je primao platu od Republike Srbije - MUP i platu za rad u kosovskoj policiji, koju je nastavio redovno da prima i nakon juna 2013. godine. Nosio je uniformu kosovske policije, naoružanje i obeležja iste i nije imao dvostruko radno vreme. Rešenje o zasnivanju radnog odnosa kod tužene tužiocu nije uručeno iz bezbednosnih razloga. Nakon juna 2013. godine, tužena je obustavila isplatu novčanih davanja tužiocu. Rešenje o prestanku radnog odnosa nije mu dostavljeno, s tim što je odjavljen sa osiguranja kod Republičkog fonda PIO, Filijala Kosovska Mitrovica 31.05.2013. godine. Veštačenjem je utvrđena visina iznosa plate koju bi tužilac ostvario u periodu od juna 2013. godine do juna 2016. godine, da je nastavio da radi kod tužene.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužioca. Zaključili su da je tužena u obavezi da tužiocu naknadi pretrpljenu štetu u vidu neisplaćene zarade, primenom materijalnog prava iz člana 154. Zakona o obligacionim odnosima i člana 164. Zakona o radu, jer tužiocu nije doneto rešenje o prestanku radnog odnosa, a u spornom periodu mu nije omogućeno da radi i ostvari prava iz radnog odnosa.
Po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, ovakav stav nižestepenih sudova nije pravilan.
Pogrešan je stav nižestepenih sudova da tužena kao poslodavac nije regulisala radnopravni status tužioca u skladu sa zakonom, te da ga je na ovaj način onemogućila da radi i ostvaruje platu. Tužiocu je radni odnos kod tužene prestao odjavom sa obaveznog socijalnog osiguranja 31.05.2013. godine i obustavom isplate plata. Od tada je tužilac imao ili mogao imati saznanje za eventualnu povredu prava, pa nedostavljanje rešenja o prestanku radnog odnosa nije od uticaja na mogućnost da u zakonskom roku pokrene spor pred nadležnim sudom. Tužilac nije dokazao ni da je nakon odjave sa obaveznog socijalnog osiguranja i obustave isplate plata obavljao faktički rad za tuženu, pa nije imao osnov za isplatu plata i drugih primanja saglasno odredbama 146. do 147.b Zakona o policiji važećeg do 04.02.2016. godine i članova 184. do 187. Zakona o policiji važećeg od 05.02.2016. godine. Prestankom radnog odnosa rešen je njegov radnopravni status kod tužene, pa tužiocu nije uskraćeno pravo da zaradu ostvaruje radom kod drugog poslodavca.Takođe, tužilac svoj zahtev zasniva na navodima da je faktički obavljao rad za tuženu, ali da je bio zaposlen u drugim institucijama u kojima je ostvarivao (i dalje ostvaruje) pravo na zaradu, zanemarujući da radni odnos ne može da se zasnuje kod dva poslodavca van slučajeva propisanih članom 41. Zakona o radu.
Sa izloženog, primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.
Tuženoj pripadaju opredeljeni troškovi drugostepenog i revizijskog postupka, koji su dosuđeni u visini od 63.750,00 dinara i obuhvataju: troškove na ime pristupa na jedno održano i jedno neodržano ročište pred drugostepenim sudom ukupno 27.750,00 dinara i za sastava žalbe i revizije po 18.000,00 dinara, odmereni prema važećoj AT, a na osnovu člana 153, 154. i 165. stav 2. ZPP, pa je odlučeno kao u stavu trećem izreke.
Predsednik veća – sudija
Dragana Marinković,s.r.
Za tačnost otpravka
upravitelj pisarnice
Marina Antonić
