.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 426/2023
22.03.2023. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Ivane Rađenović, Vladislave Milićević, Jasmine Stamenković i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miljan Grbović, advokat iz ..., protiv tuženog Javno gradsko saobraćajno preduzeće „Novi Sad“ sa sedištem u Novom Sadu, koga zastupa punomoćnik Snežana Knežević Bojović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4283/22 od 12.10.2022. godine, u sednici održanoj 22.03.2023. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4283/22 od 12.10.2022. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4283/22 od 12.10.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1176/2019 od 17.06.2022. godine, stavovima prvim, drugim i trećim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da isplati tužiocu na ime razlike između pripadajuće i isplaćene zarade za period od 01.07.2016. godine do 30.06.2019. godine iznos od 2.283,37 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20.10.2021. godine do isplate, kao i iznos od 858,30 dinara na ime obračunate zatezne kamate od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do 05.10.2021. godine. Stavom četvrtim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4283/22 od 12.10.2022. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojena žalba tužioca i preinačeno rešenje o troškovima postupka sadržano u prvostepenoj presudi tako što je obavezan tuženi da naknadi tužiocu troškove postupka u iznosu od 42.800,00 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, dok je u preostalom delu odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova postupka. Stavom drugim izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u preostalom delu. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da naknadi tužiocu troškove žalbenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.
Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP, a kod utvrđenja da cena rada koju je tuženi primenjivao pre početka primene Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, nije bila utvrđena u skladu sa odredbama tada važećeg Kolektivnog ugovora tuženog. Navedeno iz razloga što tuženi prilikom isplate zarada nije iscrpio planiranu masu sredstava za zarade i preostala raspoloživa neutrošena sredstva za 2014., 2015., 2016., 2017., 2018. i 2019. godinu, u iznosima utvrđenim u prvostepenoj presudi. Na navedene iznose primenjeno je umanjenje od 10%, odnosno umanjenje 5%, u skladu sa Zakonom o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata kod korisnika javnih sredstava.
Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je dao pravno relevantne razloge za svoju odluku na kojima je zasnovana primena materijalnog prava. Pobijana odluka kojom je tužiocu dosuđena razlika zarade u utuženom periodu doneta je primenom relevantnih odredaba Zakona o radu, Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, Zakona o javnim preduzećima i Uredbe o načinu i kontroli obračuna isplate zarade u javnim preduzećima. Poslodavac je dužan da zaposlenom isplati ugovorenu zaradu u skladu sa Kolektivnim ugovorom poslodavca i zaključenim ugovorom o radu i sud štiti pravo zaposlenog na isplatu ugovorene zarade. Zakon o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava primenjuje se na korisnike javnih sredstava, ali primenom propisanog umanjenja na osnovicu koja je utvrđena pravilnim množenjem cene radnog časa sa koeficijentom predviđenim Kolektivnim ugovorom poslodavca i fondom časova rada. Takva odluka drugostepenog suda u skladu je sa pravnim stavom Vrhovnog kasacionog suda o navedenom pravnom pitanju i stoga ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse o ovom pitanju, niti za novim tumačenjem prava. Ne postoji ni potreba za razmatranjem pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, a u posebnoj reviziji tuženog nisu navedeni argumenti za prihvatanje odlučivanja o reviziji po osnovu člana 404. ZPP.
U skladu sa navedenim, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.
Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.
Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Vrednost predmeta spora iznosi 2.283,37 dinara i očigledno ne prelazi iznos novčanog cenzusa za izjavljivanje revizije iz člana 403. stav 3. ZPP, zbog čega revizija tuženog nije dozvoljena.
U skladu sa iznetim, primenom člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Zvezdana Lutovac, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
