Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. i člana 441. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos kod tuženog na osnovu Ugovora o radu od 28.12.2017. godine, zbog povećanog obima posla na period od 01.01.2018. godine do 28.02.2018. godine. Stranke su zaključile dana 21.02.2018. godine Aneks I ugovora o radu kojim je ugovoreno da će tužilac od 01.01.2018. do 15.04.2018. godine, obavljati poslove na radnom mestu ložača do kraja grejne sezone, zbog povećanog obima posla. Potom su dana 16.04.2018. godine stranke zaključile Aneks broj II ugovora o radu kojim je ugovoreno da će tužilac od 16.04.2018. godine do 31.12.2018. godine, obavljati poslove zbog povećanog obima posla, zatim su 31.12.2018. godine zaključili Aneks broj III Ugovora o radu kojim je ugovoreno da će tužilac od 16.04.2018. godine do 10.02.2019. godine, obavljati poslove zbog povećanog obima posla. Rešenjem tuženog broj .. od 08.02.2019. godine, tužiocu je prestao radni odnos zbog isteka roka na koji je zasnovan, zaključno sa 10.02.2019. godine.

Tuženi je sa preduzetnikom BB iz ..., Vasikom SZR „Monter“ 31.10.2017. godine zaključio Ugovor o poslovno tehničkoj saradnji koji je imao za predmet poslovno tehničku saradnju ugovornih strana u oblasti pružanja usluga grejanja u objektu tuženog u Vladimircima i istim se izvršilac obavezao da sa svojom radnom snagom sa dva zaposlena organizuje rad na loženju kotlova za grejanje kod tuženog u vreme kada naručilac (i tuženi) nema zaposlenih angažovanih na tim poslovima.

U radnoj knjižici tužioca je upisano da je tužilac bio zaposlen kod tuženog na određeno vreme u periodu od 16.09.2003. do 07.05.2004. godine, od 15.10.2004. do 23.05.2005. godine od 18.09.2015. do 17.12.2015. godine, od 18.12.2015. do 06.05.2016. godine, od 01.08.2016. do 30.11.2016. godine, od 01.12.2016. do 31.05.2017. godine i od 01.07.2017. godine do 31.10.2017. godine, zatim od 01.11.2017. do 30.11.2017. godine kod preduzetnika BB u SZR „Monter“ i opet kod tuženog od 04.12.2017. do 10.02.2019. godine. Tužiocu su za period rada u SZR „Monter“ preduzetnika BB, uplaćeni doprinosi za socijalno osiguranje kod Republičkog fonda PIO, jer je tužilac bio prijavljen na obavezno osiguranje od 01.11.2017. godine a odjavljen 30.11.2017. godine. Tužilac je sa preduzetnikom BB zaključio ugovor o radu dana 01.11.2017. godine kojim je zasnovao radni odnos na određeno vreme počev od 01.11.2017. godine do završetka predviđenih poslova najduže do 31.12.2017. godine.

Tuženi je na osnovu ugovora o obavljanjeu privremenih i povremenih poslova broj .. od 01.03.2019. godine za period od dva meseca angažovao VV iz ... na poslovima održavanja objekata tuženog, održavanja otvorenih površina kod tuženog, za poslove pomoći ložačima kod čišćenja kotlova za grejanje i smeštaj čvrstog i tečnog goriva, potrebnog pribora za rad i pripremi ogrevnog materijala za loženje, za preduzimanje potrebnih radnji u skladu sa zakonom i sa ciljem sprečavanja emitovanog požara u objektima tuženog, za obavljanje sitnih poslova i radne zadatke koje mu naloži direktor tuženog u skladu sa potrebama organizacije rada.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je zahtev tužioca neosnovan, da do preobražaja radnog odnosa dolazi na taj način što zaposleni nastavi sa radom po isteku ne samo ugovorenog roka (pet radnih dana) već da nastavi sa radom i nakon zakonom određenog roka, kada traje duže od 24 meseca, kada po samom zakonu dolazi do preobražaja radnog odnosa, te da je u konkretnom slučaju od značaja i Zakon o budžetskom sistemu, sa izmenama i dopunama tog zakona čije su norme obavezujuće i za tuženog, a koji je bio u primeni u vreme nastanka spornog odnosa.

Po oceni Vrhovnog suda, odluke nižestepenih sudova, zasnovane su na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 37. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/2005...75/2014), propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno, objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1). Poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenima zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2). Prekid kraći od 30 dana ne smatra se prekidom perioda iz stava 2. ovog člana (stav 3). Izuzetno od stava 2. ovog člana ugovora o radu na određeno vreme može da se zaključi: 1) ako je to potrebno zbog zamene privremeno odsutnog zaposlenog do njegovog povratka; 2) za rad na projektu čije je vreme unapred određeno najduže do završetka projekta; 3) sa stranim državljaninom na osnovu dozvole za rad u skladu sa zakonom najduže do isteka roka na koji je izdata dozvola; 4) za rad na poslovima kod novoosnovnog poslodavca, čiji upis u registar kod nadležnog organa u momentu zaključenja ugovora o radu nije stariji od jedne godine na vreme čije ukupno trajanje nije duže od 36 meseci; 5) sa nezaposlenim kome do ispunjenja jednog od uslova za ostvarivanje prava na starosnu penziju nedostaje do pet godina najduže do ispunjenja uslova u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju. Poslodavac može da sa istim zaposlenim zaključi novi ugovor o radu na određeno vreme po isteku roka iz stava 4. tač. 1-3) ovog člana po istom, odnosno drugom pravnom osnovu, u skladu sa ovim članom (stav 5). Ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni nastavi da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koji je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (stav 6).

Zakon o budžetskom sistemu, kao i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu („Sl. glasnik RS“, br.108/13) koji je stupio na snagu 07.12.2013. godine i kasnijim izmenama i dopunama, propisuje članom 27e stav 34, da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnovati radni odnos sa novim licem radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine odnosno do 31.12.2017. godine. Izuzetno od stava 34. ovog zakona radni odnos sa ovim licem može se zasnovati uz saglasnost Vlade na predlog nadležnog ministra odnosno drugog nadležnog organa uz prethodno pribavljeno mišljenje Ministarstva.

Članom 105. istog zakona, propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona, što znači da su odredbe Zakona o budžetskom sistemu koji se odnose na zabranu zasnivanja radnog odnosa sa novim licem radi popunjavanja slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta, lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu, kojim se propisuju uslovi za preobražaj radnog odnosa sa određenog na neodređeno vreme.

Tuženi je ustanova čiji je osnivač Republika Srbija, u skladu sa Zakonom o javnim službama na tuženog se primenjuju odredbe Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu kao i kasnijim izmenama i dopunama tog zakona, propisano je da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnovati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2020. godine, kao i da se izuzetno radni odnos sa novim licem može zasnovati uz saglasnosti tela Vlade na predlog nadležnog ministra odnosno drugog nadležnog organa uz precizno pribavljanje mišljenja Ministarstva, pri čemu je ograničen i broj zaposlenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla lica angažovanih po ugovoru o delu, ugovora o privremenim i povremenim poslovima, preko omladinske i studentske zadruge i po drugim osnovima.

Sledom izloženog, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca. I po stanovištu Vrhovnog suda, s obzirom da je tuženi korisnik javnih sredstava i s tim u vezi na njega se odnosi zabrana zapošljavanja novih lica radi popunjavanja slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta, osim u izuzetnim okolnostima, te imajući u vidu da je tužilac bio prijavljen u periodu od 01.11.2017. godine do 04.12.2017. godine kod poslodavca SZR „Monter“ BB PR ..., da na određeno vreme kod tuženog nije radio niti dve godine, kao i da tuženi nije dobio saglasnost od nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, nema mogućnosti nastupanja pretpostavki prerastanja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme.

Tužilac na kome je bio teret dokazivanja nije dokazao postojanje činjenica koje pretpostavljaju uslove predviđene citiranim odredbama Zakona o budžetskom sistemu za zasnivanje radnog odnosa kod tuženog u 2017. i 2018. godini, odnosno nije dokazao postojanje prethodnog pribavljanja saglasnosti Komisije za davanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava, zatim postojanje konkursa raspisanog na osnovu te saglasnosti i postojanje sredstava za finansiranje zarada zaposlenih lica za 2017. i 2018. godinu.

Imajući u vidu izloženo, a kako prethodno nije pribavljena saglasnost nadležnog organa za zapošljavanje tužioca na neodređeno vreme kod tuženog, to je pravilno tužiocu otkazan ugovor o radu broj .. od 28.12.2017. godine rešenjem tuženog broj .. od 08.02.2019. godine zbog isteka roka na koji je tužilac zasnovao radni odnos na određeno vreme kod tuženog, pa je u tom delu neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio poništaj tog rešenja kao nezakonitog.

Stoga su neosnovani revizijski navodi kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Vrhovni sud je cenio i ostale revizijske navode, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, pa ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Tužilac nije uspeo u revizijskom postupku, pa nema pravo na troškove tog postupka koje je tražio i opredelio, u smislu člana 153. i 154. ZPP.

Iz navedenih razloga primenom člana 414. i člana 165. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković