U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Mirjane Andrijašević, predsednika veća, Ivane Rađenović, Vladislave Milićević, Tatjane Miljuš i Tatjane Đurica, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Srđan Dimitrijević, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo odbrane, VP .. Niš, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo, Odeljenje u Nišu, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2595/23 od 10.08.2023. godine, u sednici održanoj 06.02.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv stavova drugog i trećeg izreke presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2595/23 od 10.08.2023. godine.

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2595/23 od 10.08.2023. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužioca izjavljena protiv stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2595/23 od 10.08.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1 4949/21 od 02.03.2023. godine, koja je ispravljena rešenjem P1 4949/21 od 20.04.2023. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i tužena je obavezana da tužiocu na ime naknade štete zbog kašnjenja u isplati naknade troškova u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja, za period od 01.01.2011. godine do 31.07.2017. godine, isplati 17.782,47 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 03.09.2020. godine, kao dana podnošenja tužbe, do isplate, dok je odbijen tužbeni zahtev u delu preko dosuđenog iznosa, a do traženih 190.278,64 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 03.09.2020. godine. Stavom drugim izreke, tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 131.111,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2595/23 od 10.08.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Nišu P1 4949/21 od 02.03.2023. godine, ispravljena rešenjem P1 4949/21 od 20.04.2023. godine u odbijajućem delu stava prvog izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u usvajajućem delu stava prvog izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena obaveže da mu na ime naknade štete zbog kašnjenja u isplati naknade troškova u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja, za period od 01.01.2011. godine do 31.07.2017. godine, isplati 17.782,47 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 03.09.2020. godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka od 131.111,00 dinara. Stavom trećim izreke, tužilac je obavezan da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka 30.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, predlažući da se o reviziji odluči u smislu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP (u preinačujućem delu) i odredbe člana 404. ZPP (u potvrđujućem delu).

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS, br. 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz član 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nema propusta u primeni odredaba ZPP. Ukazivanje na povredu postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, ne predstavlja bitnu povredu zbog koje se revizija može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je na službi kod tužene u VP .. Niš. Rešenjem tužene od 13.04.2017. godine (doneto na zahtev od 09.02.2017. godine) priznato mu je pravo na mesečnu naknadu troškova u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja od 01.01.2011. godine u iznosu od 935 bodova mesečno, s tim da ista ne može biti viša od 85,46 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate po srednjem kursu NBS, a koje rešenje je primio 09.05.2017. godine i na isto nije izjavio žalbu, pa je postalo pravnosnažno 25.05.2017. godine. Utvrđeno je da rešenjem nije priznato pravo na isplatu zakonske zatezne kamate. Tužena je 06.09.2017. godine izvršila uplatu od 779.948,94 dinara (za period od 01.01.2011. godine do 31.07.2017. godine), a koji iznos predstavlja dinarsku protivvrednost ukupnog dugovanja tužene po rešenju od 13.04.2017. godine, na dan isplate. Iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko- finansijske struke Živka Cvetkovića, utvrđeno je da zakonska zatezna kamata zbog kašnjenja u isplati predmetnih troškova, za period od 01.01.2011. godine do 06.09.2017. godine, iznosi 190.287,64 dinara (a koji nižestepeni sud nije prihvatio), dok je ocenom nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke Bobana Jovanovića utvrđeno da zakonska zatezna kamata na plaćeni novčani iznos od 779.948,94 dinara za period od 25.05.2017. godine do 06.09.2017. godine iznosi 17.782,47 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, primenom odredbe članova 277. stav 1, 279. stav 2. i 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) i člana 2. Zakona o zateznoj kamati, nalazeći da tužilac ima pravo na naknadu štete zbog kašnjenja u isplati naknade troškova u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja za period od 01.01.2011. godine do 31.07.2017. godine, od dana dospelosti potraživanja do isplate, zaključivši da je, obračunati iznos naknade štete zbog neisplaćene zakonske zatezne kamate zbog docnje u isplati mesečne naknade troškova po rešenju tužene od 13.04.2017. godine, moguće izvršiti od dana izvršnosti rešenja, budući da je isplata predmetne naknade tada postala podobna za isplatu, pa do dana kada je isplata izvršena, zbog čega je tuženu obavezao da tužiocu isplati 17.782,47 dinara sa pripadajućom kamatom, dok je odbio tužbeni zahtev do traženih 190.278,64 dinara.

Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu u odbijajućem delu, prihvatajući argumentaciju prvostepenog suda, dok je preinačio prvostepenu presudu (u usvajajućem delu) i odbio tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se tužena obaveže da mu na ime naknade štete isplati 17.782,47 dinara sa pripadajućom kamatom, zaključivši da, s obzirom na činjenicu da predmetnom odlukom upravnog organa tužiocu nije priznato pravo na zakonsku zateznu kamatu, te da je njegovo potraživanje zaštićeno valutnom kaluzulom, kao i da navedenom odlukom nije određen rok za ispunjenje obaveze, to tužena nije bila u docnji sa isplatom tužiočevog potraživanja, ocenivši da tužiocu ne pripada pravo na isplatu zakonske zatezne kamate.

Po oceni Vrhovnog suda odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), propisano je da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom. Prema odredbi člana 279. stav 2. istog zakona, na iznos neisplaćene kamate može se zahtevati zatezna kamata samo od dana kada je sudu podnesen zahtev za njenu isplatu. Odredbom člana 324. istog zakona propisano je da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje (stav 1), da ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze.

Odredbom člana 190. Zakona o opštem upravnom postupku - ZOUP („Službeni glasnik RS“, br. 18/2016), propisano je da rešenje koje je doneto u upravnom postupku izvršava se kad postane izvršno (stav 1), da rešenje prvostepenog organa postaje izvršno istekom roka za žalbu, ako žalba nije izjavljena (stav2. tačka1), da ko je u izvršnom rešenju određeno da stranka može preduzeti radnju koja se izvršava u određenom roku, rešenje se izvršava kada rok istekne. Ako u izvršnom rešenju nije određen rok, rešenje se izvršava kada istekne 15 dana od kada je postalo izvršno (stav 4). Odredbom člana 191. istog zakona propisano je da se nenovčane obaveze izvršavaju se upravnim putem (upravno izvršenje), a novčane obaveze - sudskim putem (sudsko izvršenje) ako zakonom drukčije nije određeno (stav 2), a odredbom člana 192. stav 2. istog zakona propisano je da izvršenje koje je u interesu stranke sprovodi se na predlog stranke (tražilac izvršenja).

Polazeći od sadržine navedenih odredbi, u slučaju kada je upravni akt donet na zahtev stranke, pri činjenici da je takav akt u suštini povoljan po stranku, jer ga je stranka sama tražila (što je slučaj u konkretnoj situaciji), to će izršenje upravnog akta zavisiti od same stranke. U konkretnom slučaju, tužilac tužbom traži da se tužena obaveže da mu na ime naknade štete zbog kašnjenja u isplati naknade troškova u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja, za period od 01.01.2011. godine do 31.07.2017. godine, isplati 190.278,64 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 03.09.2020. godine. Iz činjeničnog utvrđenja proizilazi da je tužena je rešenjem od 13.04.2017. godine (doneto na zahtev tužioca od 09.02.2017. godine) tužiocu priznala pravo na mesečnu naknadu troškova u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja, a koje je postalo pravnosnažno 25.05.2017. godine i po kome je tužiocu 06.09.2017. godine izvršila uplatu od 779.948,94 dinara, koji iznos predstavlja dinarsku protivvrednost ukupnog dugovanja tužene po rešenju od 13.04.2017. godine, na dan isplate. Imajući u vidu navedeno, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se tužena obaveže da mu isplati 17.782,47 dinara sa kamatom, s obzirom na činjenicu da predmetnom odlukom upravnog organa tužiocu nije priznato pravo na zakonsku zateznu kamatu, kao i da navedenom odlukom nije određen rok za ispunjenje obaveze, zbog čega tužena nije bila u docnji sa isplatom tužiočevog potraživanja. Ovo iz razloga što, u smislu citirane odredbe člana 324. stavovi 1. i 2. ZOO, dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, a ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze. Dakle, pravo zahtevati zakonsku zateznu kamatu vezuje se za trenutak padanja dužnika u docnju, a dospelost obaveze podrazumeva da se može zahtevati njeno plaćanje i preduzeti prinudna naplata po proteku roka za izmirenje iste. Kako tužilac u smislu citirane odredbe člana 192. stav 2, u vezi sa odredbom člana 191. stav 2. ZOUP nije pokrenuo postupak izvršenja upravnog akta, niti je u smislu pravila o teretu dokazivanja dokazao da je na drugi način pozvao tuženu da ispuni svoju obavezu po rešenju od 13.04.2017. godine (po kome je 06.09.2017. godine tužena izvršila uplatu tužiocu iznosa od 779.948,94 dinara), to je po oceni Vrhovnog suda pravilan zaključak drugostepenog suda da tužiocu ne pripada pravo na isplatu zakonske zatezne kamate zbog kašnjenja u isplati predmetnih troškova. Stoga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Pravilna je odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe članova 153, 154. i 163. ZPP.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1.ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, izjavljenoj na stav prvi izreke drugostepene presude, u smislu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“, br.72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava. Predmet tražene pravne zaštite o kome je odlučeno pobijanom pravnosnažnom presudom je isplata zakonske zatezne kamate zbog kašnjenja u isplati troškova u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja. O ovom pravu tužioca sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom. Ukazivanje tužioca na postojanje drugačijih odluka ne ukazuje nužno na drugačiji pravni stav izražen u tim odlukama, jer pravilna primena materijalnog prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je 03.09.2020. godine. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude (stav prvi izreke) je 172.496,17 dinara. Ovaj iznos, prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni sud našao da revizija tužene nije dozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković