Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u stavovima prvom, drugom, trećem, petom, šestom, sedmom i osmom izreke, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilje dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, ... 18/20, 10/23 – drugi zakon) - u daljem tekstu: ZPP, pa je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je obavljala rad kod tužene u periodu od 03.06.2016. godine do 16.03.2017. godine na poslovima ..., ... i ..., s tim da je do zaključenja Ugovora o radu broj .../... od 13.02.2017. godine radila kod tužene bez ugovora o radu. Navedenim ugovorom o radu od 13.02.2017. godine, tužilja je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tužene, radi obavljanja poslova na radnom mestu ... u skladu sa Pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta tužene - mesto rada u Užicu u Ulici ... broj ...; sa punim radnim vremenom ( 8 časova dnevno, 40 časova nedeljno ) i uz mogućnost da se rad obavlja u smenama, noću ili kada priroda posla ili organizacija radnog vremena to zahteva, u kom slučaju prosečno nedeljno radno vreme na mesečnom nivou iznosi 40 časova; sa pravom na godišnji odmor i na naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor u slučaju prestanka radnog odnosa; sa osnovnom zaradom na dan zaključenja ugovora od 27.990,01 dinar u bruto iznosu za pun fond sati rada i pravom na uvećanu zaradu u skladu sa Pravilnikom o radu; sa pravom na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom prevozu. Rešenjem od 16.03.2017. godine, tužilji je otkazan Ugovor o radu broj .../... od 13.02.2017. godine na osnovu Sporazuma o prestanku radnog odnosa zaključenog dana 16.03.2017. godine (stav 1.), utvrđeno je da zaposlenoj (tužilji) prestaje radni odnos dana 16.03.2017. godine (stav 2.) i da će se zarada, naknada zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvariola, a koja joj nisu isplaćena do dana prestanka radnog odnosa isplatiti najkasnije 30 dana od dana kada je prestao radni odnos (stav 3). Utuženi iznosi u delu zahteva za naknadu uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada, naknade za neiskorišćeni godišnji odmor i naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada, o kojima je drugostepeni sud odlučio pobijanom presudom, opredeljeni su u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko – finansijske struke.

Kod napred utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je najpre našao da je tužba tužilje u delu zahteva za utvrđenje da je u periodu od 03.06.2016. godine do 13.02.2017. godine bila u radnom odnosu kod tužene neblagovremena, s obzirom da je podneta dana 17.05.2017. godine - po isteku prekluzivnog roka od 60 dana iz člana 195. stav 2. Zakona o radu, uzimajuću u obzir datum zaključenja Sporazuma o prestanku radnog odnosa, 16.03.2017. godine, kao najkasniji trenutak saznanja tužilje za povredu prava u smislu navedenog člana zakona, a da tužilja nije poništavala navedeni Sporazum, kao pravni osnov prestanka radnog odnosa u smislu člana 177. stav 1. Zakona o radu, ni rešenje o otkazu ugovora o radu. Posledično, drugostepeni sud je primenom odredaba člana 104. stav 1, člana 76. i člana 118. stav 1. u vezi člana 5. stav 1. Zakona o radu, našao da tužilja neosnovano potražuje uvećanu zaradu po osnovu prekovremenog rada, naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada i naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor, za period od 03.06.2016. godine do 13.02.2017. godine, jer su ovi zahtevi zavisili od zahteva za utvrđenje postojanja radnog odnosa tužilje u navedenom periodu. U preostalom delu utuženog perioda za vreme važenja ugovora o radu, od 13.02.2017. godine od 16.03.2017. godine, drugostepeni sud je primenom člana 231. ZPP ocenio da je neosnovan tužbeni zahtev tužilje na ime uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada i naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada. Kao neosnovan je odbio i tužbeni zahtev tužilje u delu za uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, koji zavisi od zahteva na ime uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada, kao i za naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor za 2016. godinu i za 2017. godinu, zaključno do 13.02.2017. godine. Imajući u vidu da je tužilja bila u radnom odnosu kod tužene u periodu od 13.02.2017. godine do 16.03.2017. godine i da je neprekidno radila mesec dana od zasnivanja radnog odnosa u smislu člana 68. stav 2. Zakona o radu, drugostepeni sud je našao da tužilji za vreme rada od mesec dana pripada srazmerno jedan dan godišnjeg odmora i srazmeran iznos naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor u iznosu utvrđenom veštačenjem, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Odredbom člana 195. stav 1. Zakona o radu ( „Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 75/14 ), propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom. Prema stavu 2. istog člana, rok za pokretanje spora jeste 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

Članom 177. stav 1. istog zakona, propisano je da radni odnos može da prestane na osnovu pismenog sporazuma poslodavca i zaposlenog.

Prema oceni Vrhovnog suda, Apelacioni sud u Kragujevcu je prilikom donošenja svoje presude bitno povredio odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, budući da se iz obrazloženja drugostepene presude ne može izvesti zaključak da li je sud pravilno primenio odredbu člana 229. stav 2. ZPP –a, odnosno da li je prilikom preduzimanja parnične radnje na raspravi održanoj dana 28.03.2023. godine, tu procesnu odredbu pogrešno primenio, kada nije prihvatio dokazni predlog tužilačke strane da se tužilja sasluša dopunski u svojstvu parnične stranke, a na okolnost da je rešenje o otkazu ugovora o radu primila dana 20.03.2017. godine, kao ni dokazni predlog tužene strane da se u dopunu dokaznog postupka, dostavi pisani dokaz – Sporazum o prestanku radnog odnosa tužilje od 16.03.2017. godine. Ovo iz razloga, što je ovo pravilo parnične procedure, koje se ogleda u vidu odlučivanja suda, koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica, na napred navedeni način (odbijanje dokaznog predloga), moglo da bude od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude. Kada je, kao što je to slučaj u konkretnoj situaciji, sporno da li su stranke uopšte zaključile sporazum o prestanku radnog odnosa, koji je, kako se to navodi u obrazloženju pobijane presude, bio pravni osnov za prestanak radnog odnosa, a uz to u spisima nema tog sporazuma, sud je bio dužan da izvede napred navedene predložene dokaze parničnih stranaka. Ne može se prihvatiti zaključak drugostepenog suda da se datum 16.03.2017. godine, kada je, kako se to navodi, zaključen Sporazum o prestanku radnog odnosa, ima uzeti kao najkasniji trenutak saznanja tužilje za povredu prava u smislu člana 195. stav 2. Zakona o radu, a da nije pristupio izvođenju predloženih dokaza po tom pitanju, odnosno da nije izvršio uvid u taj sporazum. Radi se o činjenici koja je u konkretnoj pravnoj stvari relevantna, budući da za tu činjenicu, norme koje treba primeniti (član 195. i 196. Zakona o radu), vezuje određenu pravnu posledicu, u ovom slučaju, odbačaj tužbe. Stoga je drugostepeni sud, a radi pravilnog i potpunog utvrđivanja činjeničnog stanja, sa ciljem da bi se obezbedila pravilna podloga za sudsku odluku, bio u obavezi da proveri istinitost činjeničnih navoda stranaka o činjenici koja je bitna za primenu materijalnog prava. U sklopu svega prethodno navedenog, dovodi se u pitanje i pravilnost zaključka drugostepenog suda, prilikom odbijanja izvođenja napred navedenih dokaza da, postojanje ili nepostojanje navedenog sporazuma, ne predstavlja pravno relevantnu činjenicu od koje zavisi primena materijalnog prava. Neprihvatanje izvođenja dokaza obeju strana u postupku na raspravi održanoj 28.03.2023. godine, a s obzirom na njihov značaj, po oceni Vrhovnog suda, bez obzira što zakon sudovima daje diskreciono pravo da sami odluče koje dokaze će iskoristiti, ne oslobađa ih obaveze da u svojim odlukama daju odgovarajuće obrazloženje, vezano za prihvatanje ili odbijanje predloga za izvođenje dokaza, jer propisno postupanje suda sa prethodnim zahtevima stranaka u toku postupka, ima suštinski značaj za pravilnost građanskih parničnih postupaka, a što može dodatno uticati na uživanje prava stranke, koje je implicitno izraženo u pravu na pravično suđenje, koje je garantovano u članu 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama.

Imajući u vidu napred navedeno, za pravilnu ocenu blagovremenosti podnete tužbe u delu zahteva za utvrđenje da je tužilja u periodu od 03.06.2016. godine do 13.02.2017. godine bila u radnom odnosu kod tužene, saglasno odredbi člana 195. stav 2. Zakona o radu, odlučnu činjenicu predstavlja momenat saznanja tužilje za povredu prava. U konkretnom slučaju, navedeno zavisi od utvrđenja da li su tužilja i tužena zaključile Sporazum o prestanku radnog odnosa od 16.03.2017. godine, koji je u otkaznom rešenju naveden kao osnov prestanka radnog odnosa tužilje, pa ukoliko jesu kada je tužilja isti potpisala, a za slučaj utvrđenja da ovaj Sporazum nije zaključen između parničnih stranaka, kog datuma je tužilja primila otkazno rešenje kojim joj je radni odnos prestao 16.03.2017. godine, s obzirom da tužilja tvrdi da ga je primila 20.03.2017. godine. Činjenica da je tužilja potpisala navedeno rešenje sa datumom donošenja 16.03.2017. godine ne znači da ga je tog dana i primila, jer takve konstatacije na istom nema, niti bilo kakvog drugog dokaza u spisima da je tužilji to rešenje dostavljeno na neki od zakonom propisanih načina, onog dana za koji drugostepeni sud tvrdi da je dostavljeno. Kako to pitanje, u ovom slučaju, nije do kraja razjašnjeno, sud je bio u obavezi da izvede ponuđene dokaze od strane stranaka u parničnom postupku da bi se postigla puna izvesnost o postojanju ili nepostojanju povrede dostavljanja navedenog rešenja. Ako postoji bilo kakav sumnja po tom pitanju, sud je morao imati u vidu pravilo “u sumnji blaže po radnika“, naročito što je rok za podnošenje tužbe u radnom sporu prekluzivni rok materijalnog prava i da njegovo propuštanje dovodi do gubitka prava na sudsku zaštitu i odbacivanje tužbe, što za posledicu ima nemogućnost suda da meritorno odlučuje o predmetu spora. Budući da od toga da li je tužba u konkretnom slučaju podneta blagovremeno, zavisi i odluka o preostalim zahtevima tužbe, jer se radi o potraživanjima iz radnog odnosa koja pripadaju licu koje ima status zaposlenog u smislu člana 5. stav 1. Zakona o radu, doneta presuda je morala biti ukinuta u pobijanom delu, a u ponovnom postupku drugostepeni sud će otkloniti nepravilnost na koju je ukazano i doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer ista zavisi od odluke o glavnoj stvari.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Željko Škorić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković