Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž1 3290/22 od 11.10.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačio presudu Osnovnog suda u Lazarevcu P1 230/21 od 13.06.2022. godine, ispravljenu rešenjem istog suda P1 230/21 od 12.08.2022. godine u stavu prvom izreke tako što je odbio, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tuženi da joj na ime manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada u periodu od 29.04.2018. do 31.12.2021. godine isplati iznos od ukupno 226.735,58 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom koja dospeva na način naveden u tom stavu izreke, kao i da za tužilju na te iznose uplati nadležnom Republičkom fondu za PIO zaposlenih doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje po stopama i osnovicama koje važe na dan uplate. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Lazarevcu P1 230/21 od 13.06.2022. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1 230/21 od 12.08.2022. godine u stavu drugom izreke tako što je odbijen, kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tuženi da joj na ime naknade štete zbog manje isplaćene naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora za 2018, 2019, 2020. i 2021. godinu, isplati ukupno 28.125,16 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom koja dospeva na način naveden u tom stavu izreke, kao i da za tužilju na te iznose uplati nadležnom Republičkom fondu za PIO zaposlenih doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje po stopama i osnovicama koje važe na dan uplate. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u delu stava trećeg izreke presude Osnovnog suda u Lazarevcu P1 230/21 od 13.06.2022. godine, ispravljene rešenjem istog suda P1 230/21 od 12.08.2022. godine, pa je odbijen zahtev tužilje da se obaveže tuženi da joj na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 103.297,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke o troškovima parničnog postupka pa do isplate i obavezana tužilja da tuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 1.950,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, tužilja je obavezana da tuženom naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 7.800,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme i rad obavlja tako što svaki drugi dan radi u vremenu od 7 do 19 časova. Veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da, u utuženom periodu, tuženi nije uvećao zaradu tužilje za rad u smeni u procentu od 8,9% na način propisan odredbom člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 15/5) pa je obračunao razliku do potpunog uvećanja zarade, koja iznosi 226.735,58 dinara. Dalje je utvrđeno da u visinu prosečne zarade koje su prethodile mesecu u kojem je tužilja koristila godišnji odmor nisu ušla u uvećanja zarade za rad u smenama pa se sudski veštak, u svom nalazu izjasnio da po tom osnovu tužilja od tuženog potražuje ukupan iznos od 28.125,16 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilje usvojio i tuženog obavezao da joj naknadi štetu na ime manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada i na ime naknade štete zbog manje isplaćene naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, u utuženom periodu, pa je tuženu obavezao da na iznose priznate tužilji uplati nadležnom Republičkom fondu za PIO zaposlenih doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje po stopama i osnovicama koje važe na dan uplate, primenom odredbe člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije, člana 8. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 33/13) u vezi člana 108. stav 4. i člana 114. stav 1. istog zakona.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužilje odbio jer je zaključio da činjenica da je tužilja svaki drugi dan radila u periodu od 7 do 19 časova ne vodi zaključku da je ona obavljala smenski rad već je, suprotno tome obavljala rad u jednoj smeni koja je trajala 12 sati, a smenu nije menjala. Zbog toga, po mišljenju drugostepenog suda, tužilji ne pripada uvećana zarada za smenski rad propisana Posebnim kolektivnim ugovorom za Elektroprivredu Srbije u iznosu od 8,9% a s tim u vezi ni razlika naknade zarade za mesece u kojima je koristila godišnji odmor.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je preinačenjem pravilne odluke prvostepenog suda, pogrešno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 108. stav 4. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14), propisano je da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kome zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, kao što je uvećanje zarade po osnovu rada u smenama.

Poseban kolektivni ugovor za Elektroprivredu Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 15/5), u odredbi člana 38. stav 1. tačka 4. predviđa da se osnovana zarada zaposlenog uvećava za rad u smenama za 8,9%.

Prema Direktivi Evropske unije 2003/88-ES, smenski rad je definisan kao način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući i obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili bez prekida (kontinuiran ili diskontinuiran), iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda, danju ili noću, a turnus se u svom jezičkom načinu izjednačava sa smenskim radom. Direktiva Evropske unije nije izvor prava ali njena sadržina pomaže tumačenju pojma smenskog rada.

U konkretnom slučaju, tužilja je u utuženom periodu radila po modelu radnog vremena 12/36 što znači da je obavljala rad u smenama, a tuženi joj nije uvećao zaradu u skladu sa odredbom člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije i člana 108. stav 4. Zakona o radu, pa je prvostepeni sud pravilno usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog na isplatu traženih razlika na koje je tuženi dužan da joj isplati i doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje kod Republičkog fonda za PIO na osnovu odredbe čl. 2, 3. i 51. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje („Službeni glasnik RS“, 84/04... 5/16).

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužilja je uspela u revizijskom postupku pa joj pripada pravo na naknadu troškova tog postupka na osnovu odredbe čl. 153. i 154. Zakona o parničnom postupku. Troškovi priznati tužilji obuhvataju njene izdatke na ime angažovanja punomoćnika, advokata, za sastav revizije od 18.000,00 dinara primenom važeće Advokatske tarife i za sudske takse na reviziju od 29.794,00 dinara i odluku po reviziji 44.691,00 dinar, na osnovu važeće Taksene tarife.

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić