Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 4609/2022
17.05.2023. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Marija Malinović, advokat iz ..., protiv tužene Ustanove studentskog standarda - Studentski centar u Novom Sadu, koju zastupa Gordana Kovačević, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3672/22 od 21.09.2022. godine, u sednici veća održanoj 17.05.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3672/22 od 21.09.2022. godine.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2131/21 od 02.06.2022. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev. Stavom drugim i trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji, za period od 01.10.2019. godine do 31.03.2021. godine, isplati na ime neisplaćene naknade za ishranu u toku rada iznos od 61.337,50 dinara i na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora iznos od 15.653,54 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni opredeljeni iznos od dospelosti do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužilji isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 68.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom petim izreke, tužilja je oslobođena plaćanja troškova sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3672/22 od 21.09.2022. godine, stavom prvim izreke, žalba tužene je usvojena i prvostepena presuda preinačena, tako što je tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tužena da joj za period od 01.10.2019. godine do 31.03.2021. godine, isplati na ime naknade troškova za ishranu u toku rada iznos od 61.337,50 dinara i po osnovu naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora iznos od 15.653,54 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni opredeljeni iznos od dospelosti do isplate, odbijen. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka tako što je odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 68.500,00 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate i obavezana tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 75.489,80 dinara. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 22.979,60 dinara.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju iz svih zakonskih razloga.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tužene, na radnom mestu „BB“, odnosno pomoćnog radnika u ... . Tužena joj je obračunavala i isplaćivala platu tako što je osnovicu, koju utvrđuje Vlada Republike Srbije, množila sa koeficijentom radnog mesta tužilje 6,83. Ukoliko je tako dobijena visina osnovne plate bila niža od iznosa minimalne zarade, tužena je po potrebi vršila korekciju plate tužilji do iznosa minimalne zarade. U obračunskim listama plata tužilje nije iskazivana kao posebna stavka naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Visina potraživanja je utvrđena ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast, a na osnovu prisustva na radu tužilje i najpovoljnijeg kriterijuma u uporednim važećim posebnim kolektivnim ugovorima u RS.

Imajući u vidu navedeno, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje smatrajući da joj pripada pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u visini mesečnih naknada, shodno varijanti nalaza veštaka koji je u svom obračunu primenio parametre iz važećih Posebnih kolektivnih ugovora u Republici Srbiji u kojima je naknada troškova za ishranu u toku rada iznosila 250,00 dinara bruto na dnevnom nivou, a naknada troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora u visini od 1/12 minimalne zarade na mesečnom nivou. U situaciji kada je tužilja u spornom periodu primala platu u visini minimalne zarade, prvostepeni sud je zaključio da u koeficijentu za obračun plate tužilji nisu bile sadržane predmetne naknade i iz ovih razloga je usvojio tužbeni zahtev u opredeljenim iznosima.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za isplatu navedenih naknada zaključujući da je tužilji isplaćena plata prema koeficijentu utvrđenom u skladu sa odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, a u kojoj su sadržane i navedene naknade.

Prema stanovištu Vrhovnog suda, neosnovano se revizijom tužilje ukazuje da je u pobijanoj presudi pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Odredbom člana 2. stav 2. Zakona o radu, propisano je da se njegove odredbe primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno. S obzirom da je tuženi javna služba, to se po oceni Vrhovnog suda na zarade i druga primanja zaposlenih kod tuženog primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 34/01, sa novelama).

Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 34/01 ... 21/16 i dr.) odredbom člana 1, između ostalog, propisano je da se ovim zakonom uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koji se finansiraju iz budžeta Republike, Autonomne pokrajne i jedinice lokalne samouprave, a članom 4. stav 2. navedenog zakona, propisano je da koeficijent za obračun plate sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Posebni kolektivni ugovor za studentski standard („Službeni glasnik RS“ br. 19/00), nije predviđao navedene naknade, niti je propisivao pravo zaposlenih na ove troškove.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, a u kontekstu navedenih odredbi, Vrhovni sud nalazi da je tužilji iznos naknade za ishranu u toku rada i regresa sadržan u koeficijentu prema kojem je tužilji isplaćivana plata, u skladu sa članom 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, zbog čega nema pravo na naknadu koju potražuje postavljenim tužbenim zahtevom, obračunatom prema parametrima najpovoljnijih kriterijuma u uporednim važećim kolektivnim ugovorima u RS.

Takođe, imajući u vidu da nije ugovoreno pravo zaposlenih na isplatu naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, proizlazi da kada su u pitanju navedene naknade u ovoj ustanovi na zaposlene se primenjuju odredbe Zakona o platama u državnim organima i javnim službama. Ovim zakonom je propisano da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, kao i da sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Takođe, iako se iz koeficijenta osnovne plate za tužilju u isplatnim listama ne vidi koji procenat ili nominalni iznos predstavljaju navedene naknade, sama ta činjenica ne stvara osnov za njihovu isplatu na način kako je to utvrdio prvostepeni sud (parametri u trenutno važećim posebnim kolektivnim ugovorima u RS), niti podrazumeva da deo koeficijenta tužilje pouzdano ne sadrži predmetne troškove. Kod ovako utvrđene činjenične i pravne situacije, i po oceni Vrhovnog suda, tužilja nema pravo na tražene naknade, jer joj je tužena platu obračunavala i isplaćivala u skladu sa utvrđenim koeficijentom, zbog čega je pravilno pobijanom presudom odbijen tužbeni zahtev.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.