Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu – dela stava prvog izreke kojim je odlučeno o obavezi tuženog za vraćanje na rad, tužilac je blagovremeno, preko punomoćnika, izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 441. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20) u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu „BB“. Spornim rešenjem tuženog od 13.05.2013. godine, tužiocu je otkazan radni odnos na osnovu člana 179. tačka 2. Zakona o radu, zbog povreda radnih obaveza iz člana 161. tačka 9. Kolektivnog ugovora „pronevera ili krađa“ i tačka 29 „ako učini krivično delo na radu i u vezi sa radom“. Tužiocu je stavljeno na teret da je dana 04.03.2013. godine izvršio krađu dva bakarna odlivka iz pogona „...“ koji su otkrili radnici tuženog prilikom redovne kontrole na kapiji tog pogona. Pre donošenja rešenja o otkazu tuženi je tužiocu dostavio upozorenje o postojanju razloga za otkaz. Presudom Osnovnog suda u Boru K 380/2015 od 19.01.2016. godine tužilac je oglašen krivim da je izvršio krivično delo krađa u pokušaju iz člana 203. stav 2. u vezi stava 1. KZ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od tri meseca koju će izvršavati u kućnim uslovima, koja presuda je preinačena presudom Višeg suda u Zaječaru Kž1 71/1608.09.2016. godine, tako što je tužiocu izrečena uslovna osuda sa utvrđenom kaznom zatvora u trajanju od tri meseca uslovno na jednu godinu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da je sporno rešenje zakonito, jer je obrazovan otkazni razlog iz člana 179. stav 4. Zakona o radu, obzirom da je tužilac učinio krivično delo u vezi sa radom zbog koga je i udaljen sa rada i zbog koga je doneto osporeno rešenje.

Po oceni drugostepenog suda, sporno rešenje o otkazu je nezakonito, jer tuženi nije mogao da otkaže ugovor o radu zato što tužilac nije pravnosnažnom osuđujućom presudom krivičnog suda oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret u trenutku donošenja pobijanog rešenja, zbog čega je preinačena prvostepena presuda i poništeno sporno rešenje o otkazu od 13.05.2013. godine i tuženi obavezan da tužioca vrati na rad.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pogrešno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odlučio o obavezi tuženog za vraćanje tužioca na rad.

Osnovano se u reviziji tužioca ukazuje da je drugostepeni sud prilikom odlučivanja o navedenom zahtevu prekoračio tužbeni zahtev. Naime, tužilac je u ovom postupku, pored zahteva za poništaj rešenja o otkazu tražio da se tuženi obaveže da tužioca vrati na rad na poslove „BB“ u pogonu „...“. Odlučujući o žalbi tužioca drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tako što je obavezao tuženog da tužioca vrati na rad „u skladu sa njegovom stručnom spremom i kvalifikacijom“ što tužilac tužbenim zahtevom nije tražio, pa je na taj način drugostepeni sud prekoračio tužbeni zahtev, jer je odlučio više od onog što je traženo. Iz navedenih razloga je drugostepena presuda u tom delu ukinuta na osnovu člana 417. stav 1. ZPP i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Takođe, preinačujući prvostepenu presudu drugostepeni sud je odbio zahtev tužioca za vrćanje na rad na poslove „BB“ u pogonu „...“ na kojima je radio pre donošenja pobijanog rešenja o otkazu, sa obrazloženjem da sud ne vrši raspoređivanje zaposlenog, zbog čega se ne može odrediti vraćanje tužioca na navedene poslove. Tačno je da sud ne vrši raspoređivanje zaposlenih, koje i ne postoji prema Zakonu o radu, već se promena poslova – radnog mesta vrši isključivo na osnovu aneksa ugovora o radu. Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju se radi o pravima zaposlenog u slučaju nezakonitog prestanka radnog odnosa i primeni člana 191. Zakona o radu, kojim je propisano da je poslodavac u obavezi da u slučaju kada je pravnosnažnom odlukom utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos zaposlenog vrati na rad ako to zaposleni zahteva. Shodno tome, poništajem rešenja o prestanku radnog odnosa prestaju sve pravne posledice koje je to rešenje proizvelo, zbog čega sud određuje uspostavljanje pređašnjeg stanja – reintegraciju zaposlenog koja podrazumeva vraćanje u radnu sredinu na radno mesto na kome se zaposleni nalazio u momentu nezakonitog otkaza, pa u tom smislu zaposleni ima pravo na vraćanje na rad na ranije radno mesto. U konkretnom slučaju zahtevom da se obaveže tuženi da tužioca vrati na poslove „BB“ tužilac nije tražio da ga sud rasporedi na to radno mesto, već da naloži uspostavljanje stanja koje je postojalo pre donošenja nezakonitog akta o otkazu, a nalazeći razlog za neosnovanost zahteva u ovom delu da sud ne vrši raspoređivnje, drugostepeni sud se nije izjašnjavao o eventualno drugim okolnostima koje bi bile relevantne za ovaj deo zahteva.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke na osnovu člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će imati u vidu izložene razloge u ovoj presudi, pa će o žalbi tužioca na navedeni deo zahteva doneti zakonitu odluku.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić