Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 sa izmenama i dopunama), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

Od strane drugostepenog suda nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme dana 01.12.2006. godine, na poslovima ... i obavljao rad u smenama 2-2-3 tako što je prvu smenu radio od 06,30 do 14,30 časova dva dana, nakon toga je dva dana radio od 14,30 do 23,30 časova, zatim petak, subota i nedelja od 23,30 do 06,00 časova, s tim da bi, ukoliko petak pada prva smena, onda se petak, subota i nedelja rade u prvoj smeni, a ukoliko petak pada druga smena, sva tri dana se radi druga smena. Prema Metodologiji za vrednovanje sa tabelarnim delom koeficijenata tipskih radnih mesta i raznovrsnih radnih mesta iz Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova od 27.06.2011. godine, ...“ je tipsko radno mesto broj ... sa koeficijentom 2,25 kao zbir koeficijenata za zahteve utvrđene metodologijom od čega se koeficijent od 0,18 odnosi na režim i vrste rada (rad u turnusu), iz čega proizilazi da je koeficijent osnovne zarade 2,07 (2,25 -0,18) i da je po osnovu rada u turnusu predviđeno uvećanje 8%.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužiocu određen koeficijent uvećanja u okviru osnovnog koeficijenta za rad u turnusu, a ne rad u smenama, iako je u radnoj listi naveden u smenski rad, da smenski rad s obzirom na režim rada tužioca nije obuhvaćen osnovnim koeficijentom, pa mu stoga pripada pun iznos za smenski rad od 26%.

Nalazeći da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, a pogrešno primenjeno materijalno pravo, pravilno je po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud prvostepenu presudu preinačio odbijanjem tužbenog zahteva.

Odredbom člana 108. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05...) zaposleni ima pravo na uvećanju zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i to, između ostalog za rad noću, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade- najmanje 26% od osnovice. Osnovicu za obračun uvećane zarade čini osnovna zarada uvećana u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu(stav 5).

Članom 32. stavom 6. Kolektivnog ugovora Elektrovojvodina d.o.o. Novi Sad od februara 2010. godine, ugovoreno je da će smenski rad biti posebno vrednovan Metodologijom za vrednovanje poslova za određivanje osnovne zarade u kolektivnim ugovorima kod poslodavca, kako glasi i odredba člana 32. stav 6. Kolektivnog ugovora Elektrovojvodina d.o.o. Novi Sad od 05.02.2013. godine. Prema Metodologiji za vrednovanje radnih mesta sa tabelarnim delom koeficijenata tipskih radnih mesta i razvrstanih radnih mesta iz Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog od 27.06.2011. godine, „... ...“ je tipsko radno mesto broj ..., sa koeficijentom 2,25, kao zbir koeficijenata za zahteve utvrđene metodologijom, od čega se koeficijent 0,18 odnosi na režim i vrste rada, iz čega proizilazi da je koeficijent osnovne zarade 2,70 i da je po osnovu rada u turnusu predviđeno uvećanje od 8%. Pošto je tužiocu u skladu sa ovim normama za period potraživanja obračunata i isplaćena zarada po osnovu smenskog rada, sledi da je tuženi prema tužiocu ispunio obavezu.

Poštujući ovu pravnu normu, smenski rad i rad noću vrednuje se u alternativi i to pri utvrđivanju osnovne zarade ili najmanje 26% od osnovice. Pri tome, izraz „najmanje 26% od osnovice“ može biti primenjen samo ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade. U situaciji kada je takav rad vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade tada je isključena mogućnost primene uvećanja zarade od najmanje 26% od osnovice, jer je u toj situaciji smenski rad vrednovan kroz utvrđenu osnovnu zaradu. Pri tome, prema direktivi Evropske unije 2003/88-ES smenski rad je definisan kao način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu ili u skladu sa određenim obrazcem, uključujući obrazac rotiranja koji može biti neprekidan ili bez prekida (kontinuiran ili diskontinuiran) iskazujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda ili noću, a turnus se u svom jezičkom značenju izjednačava sa smenskim radom (per turnum, po redu, redom). S obzirom da se pod turnusom podrazumeva utvrđen red u kome više lica jedno za drugim obavljaju neki posao radeći naizmenično i smenjujući se, između ova dva pojma nema nikakve razlike, predstavljaju sinonime. Direktiva Evropske unije nije izvor prava, ali njena sadržina pomaže tumačenju pojma smenskog rada koje naši zakoni ne sadrže.

U konkrentom slučaju utvrđeno je da je tuženi isplaćivao uvećanje zarade tužiocu po osnovu smenskog rada, kroz koeficijent zarade od 2,25, koji je utvrđen na osnovu Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog od 27.06.2011. godine, za radno mesto na kome je tužilac radio- „... ...“, zbog čega je pravilno drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu odbijanjem tužbenog zahteva.

Neosnovani su navodi u reviziji tužioca da je u odlukama bliže označenim u reviziji drugačije određeno, obzirom da neujednačena sudska praksa kao razlog za odlučivanje o posebnoj reviziji postoji samo kada u istovrsnim ili bitno istovetnim činjenično-pravnim sporovima pravnosnažno odlučeno na drugi način, što ovde nije slučaj.

Sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić