Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3372/15 od 07.10.2016. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 856/14 d 15.09.2015. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1 856/14 od 30.10.2015. godine, u delu stava prvog izreke, pa je odbijen tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tužena da plati tužilji na ime naknade nematerijalne štete, i to: zbog povrede časti iznos od 250.000,00 dinara i zbog povrede ugleda iznos od 250.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.09.2015. godine do isplate, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u ostalom delu stava prvog izreke, tako što je obavezana tužena da plati tužilji na ime povrede prava na pravično suđenje iznos od 70.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.09.2015. godine do isplate, dok je u preostalom delu zahtev tužilje za iznos od još 180.000,00 dinara sa pripadajućom zakonskom kamatom odbijen, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude, pa je obavezana tužena da plati tužilji na ime troškova parničnog postupka iznos od 170.286,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.09.2015. godine do isplate, dok je u preostalom delu odbijen kao neosnovan zahtev tužilje za iznos od još 47.964,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene materijalnog prava i odluke o troškovima.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postuku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – US, 74/13 – US i 55/14 - u daljem tekstu: ZPP), pa je našao da je ravizija delimično osnovana, a delimično neosnovana.

U postupku nije utvrđena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, niti su pred drugostepenim sudom učinjene druge bitne povrede na koje se u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila sudija Drugog opštinskog suda u Beogradu koja nije reizabrana za sudiju odlukom Prvog sastava Visokog saveta sudstva broj … od 25.12.2009. godine. Tužilji je odlukom Visokog saveta sudstva broj … od 14.06.2010. godine prestala sudijska dužnost počev od 31.12.2009. godine. Prigovor tužilje na navedenu odluku je odbijen kao neosnovan odlukom Visokog saveta sudstva, nakon čega je tužilja izjavila žalbu Ustavnom sudu. Odlukom Ustavnog suda VIII-U 570/11 od 18.07.2012. godine usvojena je žalba tužilje i utvrđeno da u postupku odlučivanja o prigovoru podnositeljke žalbe, ovde tužilje, nije osporena predpostavka da ispunjava uslove za izbor na stalnu sudijsku funkciju. Visoki savet sudstva je, u postupku izvršenja odluke Ustavnog suda, na sednici održanoj 18.09.2012. godine, doneo odluku kojom je tužilju izabrao za sudiju Prvog osnovnog suda u Beogradu i ona je 16.10.2012. godine stupila na dužnost sudije.

Tužilja svoj zahtev za naknadu nematerijalne štete u ovom sporu zasniva na tvrdnji da su joj zbog nezakonite odluke Visokog saveta sudstva povređeni čast, ugled i dostojanstvo, da je zbog neizbora za sudiju stigmatizovana u društvu i u svom neposrednom socijalnom okruženju, naročito putem intervjua i novinskih članaka pojedinih članova Visokog saveta sudstva i nadležnog ministarstva koji su se negativno izjasnili o neizabranim sudijama dovodeći u pitanje njihovu dostojnost, kvalitet rada, stručnost i moralne osobine, te da je zbog svega ovoga pretrpela veliki stres, šok i duševne bolove, osećaj nepravde, degradiranosti, izopštenosti i egzistencijalnog straha. Tužilja je razdvojila tužbene zahteve za naknadu nematerijalne štete na zahteve zbog povrede časti, zbog povrede ugleda i zbog povrede prava ličnosti, tražeći da joj tužena na ime svake od navedenih povreda isplati iznos od po 250.000,00 dinara.

Zakon o radu kao matični zakon u materiji radnog prava, čije se odluke supsidijarno primenjuju i u pogledu radnopravnog statusa sudija, ne sadrži izričito pravilo o dosuđivanju naknade nematerijalne štete zbog nezakonitog otkaza. Zakon o sudijama takođe ne predviđa pravo sudije na naknadu nematerijalne štete zbog nezakonitog prestanka sudijske funkcije, pa se u ovom slučaju primenjuju opšta pravila o odgovornosti pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93 – u daljem tekstu: ZOO), te pravila o naknadi nematerijalne štete propisana članom 200. istog zakona. Pojam „prava ličnosti“ za čiju povredu je članom 200. ZOO propisano dosuđivanje pravične novčane naknade, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu predstavlja sinonim za ljudska prava, među kojima je i pravo na pravično suđenje i na ljudsko dostojanstvo, odnosno na čast i ugled nekog lica.

Ustavni sud smatra da tužilja ima pravo na naknadu štete zbog povrede prava ličnosti, jer u postupku reizbora sudija Prvi sastav Visokog saveta sudstva nije u skladu sa standardima pravičnog suđenja utvrdio da bilo koji neizabrani sudija, pa ni tužilja, ne ispunjava zakonske uslove za izbor na sudijsku funkciju, što je konstatovano u Odluci Ustavnog suda VIII U- 570/11 od 24.07.2012. godine, kojom je usvojena žalba tužilje, pa je redovni sud vezan ovakvim pravnim zaključkom Ustavnog suda.

Imajući u vidu težinu učinjene povrede i činjenicu da je u izvršenju Odluke Ustavnog suda tužilja izabrana za sudiju Prvog osnovnog suda u Beogradu, Vrhovni kasacioni sud smatra da pravična naknada za ovaj vid nematerijalne štete treba da iznosi 100.000,00 dinara, a ne 70.000,00 dinara koliko je tužilji dosudio drugostepeni sud. S obzirom na sve okolnosti ovog slučaja, revizijski sud nalazi da je u preostalom delu tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti, odnosno duševniih bolova zbog povrede prava na pravično suđenje, neosnovan. Naime, dosuđivanje naknade nematerijalne štete mora biti opravdano ne samo sa stanovišta individualnih već i društvenih interesa, mora voditi računa ne samo o prirodi povređenog dobra već i o društvenoj svrsi zbog koje je naknada ustanovljena, a kako je to propisano članom 200. stav 2. ZOO. Pri tome, treba istaći da je u dugogodišnjoj praksi srpskih sudova u radnom pravu nematerijalna šteta zbog gubitka posla izuzetno retko dosuđivana (ako je otkaz dat iz šikanoznih razloga, zloupotrebom prava i drugim malicioznim postupcima), čega u konkretnom slučaju nema. Odluka o neizboru sudija nema karakter šikane, niti je u postupku izbora sudija Prvi sastav Visokog saveta sudstva zloupotrebio svoja ovlašćenja sa namerom da pričini štetu neizabranim sudijama.

U pogledu naknade nematerijalne štete na ime povrede časti i ugleda, Vrhovni kasacioni sud smatra da su tužbeni zahtevi za ove vidove štete neosnovani zbog razloga koji su navedeni u obrazloženju pobijane drugostepene presude.

Tužilja je revizijom osporila i odluku o troškovima parničnog postupka sadržanu u trećem stavu izreke pobijane presude, navodeći da je ta odluka nepravilna i nezakonita, jer je tužilja uspela u sporu za naknadu materijalne i nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 1.994.407,82 dinara, te je, u skladu sa ovim iznosom, drugostepeni sud trebalo da joj dosudi troškove u ukupnom iznosu od 285.536,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su navodi tužilje koji se odnose na odluku o troškovima postupka delimično osnovani. Naime, tužilja osnovano ističe da bi prilikom donošenja presude kojom se postupak okončava trebalo uzeti u obzir postignuti uspeh tužilje u sporu, kako povodom zahteva za naknadu materijalne štete o kome je pravnosnažno odlučeno presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 710/2014 od 09.04.2014. godine, tako i povodom zahteva za naknadu nematerijalne štete o kome je odlučivano pobijanom presudom. Međutim, tužilja je pre zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom, dana 15.09.2015. godine, troškove postupka opredelila u ukupnom iznosu od 218.250,00 dinara i stavom drugim izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 856/14 od 15.09.2015. godine tužena je obavezana da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u traženom iznosu. Žalbu protiv navedene prvostepene presude izjavila je samo tužena. Pobijanom drugostepenom presudom preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu drugom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 856/14 od 15.09.2015. godine, tako što je obavezana tužena da na ime troškova plati tužilji iznos od 170.286,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.09.2015. godine do isplate, dok je u preostalom delu za iznos od 47.964,00 dinara sa pripadajućom zateznom kamatom zahtev tužilje odbijen kao neosnovan. Iz obrazloženja pobijane presude i načina na koji su obračunati troškovi postupka koji su dosuđeni tužilji proizlazi da je prilikom njihovog odmeravanja drugostepeni sud imao u vidu samo delimični uspeh tužilje povodom zahteva za naknadu nematerijalne štete, a ne ukupan uspeh tužilje u parnici i povodom zahteva za naknadu materijalne štete, što nije u skladu sa odredbama člana 153. stav 2. i člana 163. stav 4. ZPP. Tužilji su, dakle, priznati troškovi postupka u manjem iznosu od onog koji bi joj pripadao da je odluka o troškovima doneta pravilnom primenom navedenih odredaba ZPP.

Međutim, saglasno odredbama člana 163. st. 1. i 2. ZPP, sud o naknadi troškova odlučuje na određeni zahtev stranke u kome se moraju opredeliti vrsta i iznos troškova za koje se traži naknada. Prema stavu 3. istog člana ZPP, zahtev za naknadu troškova stranka je dužna da podnese najkasniije do završetka raspravljanja koje prethodi odlučivanju o troškovima, a ako se radi o donošenju odluke bez prethodnog raspravljanja stranka je dužna da zahtev za naknadu troškova podnese u predlogu o kome sud treba da odluči. Tužilja je u troškovniku dostavljenom sudu pre zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom opredelila vrstu troškova za koje traži naknadu i njihov ukupan iznos od 218.250,00 dinara, troškovi u tom iznosu su joj i dosuđeni prvostepenom presudom na koju se nije žalila, te ne može u reviziji zahtevati da joj se na ime troškova prvostepenog postupka dosudi veći iznos od 286.536,00 dinara. Ovo stoga što se zahtev za naknadu troškova prvostepenog parničnog postupka u ovom slučaju nije mogao povećati nakon zaključenja glavne rasprave u reviziji tužilje.

Imajući u vidu da bi za radnje preduzete od strane advokata, troškove veštačenja, takse za tužbu i prvostepenu presudu, s obzirom na postignuti uspeh u parnici, u skladu sa članom 153. stav 2. i članom 154. ZPP, tužilji pripadao veći iznos troškova od traženih 218.250,00 dinara, ali da je Vrhovni kasacioni sud, zbog razloga koji su prethodno navedeni, vezan zahtevom tužilje istaknutim pre zaključenja rasprave, ovaj sud je preinačio pobijanu presudu u stavu trećem izreke tako što je obavezao tuženu da tužilji na ime troškova parničnog postupka, pored dosuđenog iznosa od 170.286,00 dinara, isplati iznos od još 47.964,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.09.2015. godine do isplate.

Polazeći od svega izloženog, na osnovu odredaba člana 416. stav 1. i 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u prvom, drugom i trećem stavu izreke.

S obzirom na delimični uspeh tužilje u revizijskom postupku, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu čl. 153. i 154. ZPP, tuženu obavezao da na ime troškova revizijskog postupka isplati iznos od 41.500,00 dinara, kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća-sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić